Prosvetni glasnik

Почетак године у прастарој култури нашега народа

■седају на земљу да вечерају, сви су у чарапама, а обућа се сва ставља на једну гомилу ,и не оме се растурати или узимати док се не вечер^а. (Могла би да се растури летина те године). На трпезу се ставља све јело одједном да се нико не би дизао већ да сви вечерају заједно, да би били сложни и једне мисли и одлуке током године. Чељад не сме да се окреће једно од другога да се не би жито замрсило на њиви, да не би полегло на разне стране. Млађи кад су екупа воле да се шале и да се рукама дирају. Али то се никако не сме те вечери. Лако би се јавили чиреви. Не једе се виљушкама да се не би говеда роговима била. Зуби се не омеју чачкати сламком, јер би преко године зуби заболели. Код.треће здравице планинка узме чашу ракије, прилази огњишту, ставља на бадњак мало соли, хлеба и сириште, па наздравља бадњаку и бадњачици: „Здраво бадњаци! Да сте здрава сиришта, кад ваљате да ме не издате". Попије на искап ту трећу ракију па се врати на место и више се никако не сме померати ради сира и скорупа. Кад се попије трећа ракија, домаћин узме мало оне сламе или сена и тобоже хоће да је веже. Неко од чељади пита га као° да не зна шта ради: „Шта то вежеш, домаћине?" А домаћин одговара: „Вежем берићет у њиви, у ливади, у винограду (ако га има), у воћњаку, у стоци, у сваком добру, вежем живот и здравље". После вечере сви сиавају ту на слами, онако у чарапама. Чарапе се не скидају, јер би се по ногама преко године добили пликови и жуљеви. Спавају око ватре и где се вечерало, не разилазе се по зградама. Један спава поред бадњака и пази кад ће бадњак прегорети. У планинским крајевима ретко ко спава, већ се пева уз гусле и разговара. Морали бисмо дуго набрајати све оно што треба да се ради и све на што треба лазити па да преко године буде све као што ваља. Човек се на Бадњи дан и на Божић мора збринути за ту годину и од звериња и сваке друге напасти. Па и непријатеља да, умоли и придобије. У босанским планинама остављају меса орлушинама и копцима да не би нападали на стоку .и живину. У Буковици остављају мало меса подаље од зграда и говоре: „Вујо мој! не кољи ми овчице, ево теби сочице. Ево теби твоје, а ти мируј у моје". У југоисточној Србији, у нашим планинама, у Студеници на пр., пре него што ће да се вечера, домаћин узима сито, у њ ставља колач у коме је упаљена свећа, а до колача кондир ракије. Па стане на кућни праг и викне у ноћ: „Ормане Цермане! где си да си, дођи да вечерамо, а преко лета никад очи да ти не видимо!". Кад је тако викнуо почека мало па се окрене ка соби и пита: „Има ли га?", а домаћица му из куће одговара: „Нема га". Кад тако по трећи пут дозива и пита, домаћица му одговара: „Ту је, дошао је да вечера". Тек се тад приступа к вечери. Сељаци кажу да је Орман Џерман олујина, невреме и град. После вечере пролази сс између два суда воде, па између жара и између оштрица секира и говори се: „Пређох преко воде и не утопих се, пређох преко огња и не изгорех, пређох преко секире и не посекох се". Тако се редом сви укућани осигурају за годину дана од воде, ватре и убојна оружја. На Божић рано изјутра или домаћин или друга нека мушка глава од укућана граби да што пре стигне на воду, пре других Просветни гласник бр. 1—2 4