Prosvetni glasnik

Мистичн'0 п.ролеће Доситија Обрадшића

145

лички смисао: будући просветитељ као да је зато тако страсно полетео светлости грчког језика и грчког духа што је у њима каида нагонски препознао божанствени корен и златни кључ целог оног европског образовања, за којим је његова детиња душа већ чезнула. Али лепи сан не потраја дуго. По налогу „магистра" српске школе који је, разуме се, одмах приметио отсуство свог првог ђака, залутали тић враћен је убрзо у своје јато и, пошто је ту безазлено признао свој „грех", имао је да издржи сурову казну: Под „магистровом" командом: „положи!", неколико снажнијих ђака оборише га и избише немилосрдно „по голој кожи" сходно мудрим прописима тадашње васпитне дисциплпне. Први узлет младог Србина ка једној вишој, слободнијој духовности варварски је сузбијен батинама. Било је и у томе неке дубоке и фаталне симболике. Али, нити тај горки доживљај, нити настојана и усрдна упућивања његовог тече и поочима на једно малограђански трезвено и практично -схватање живота, нису могли да одврате дечака од његовог идеалистичког смера и жарке вере у своју вишу позваност. Насилно задржан одмах већ при првом свом кораку ка античком Парнасу — са којег би му се после, сасвим природно, отворио био пут и ка једном савременом, модерном световном образовању —, он се, без оклевања, враћа оном код нас, тада, једино постојећем, једино допуштеном и замишљивом облику духовности који је претстављала и пружала црква, религија. После тренутног прекида или дигресије, он се просто враћа оним својим црквеним књигама које су му биле већ и прва лектира, први потстрек његовог духа. Под тим потстреком дакле чита, учи он и даље; али његово читање и учење добијају ускоро један нови смер и смисао. Јер, док је бистри и радознали малишан, у почетку, гутао те свете списе махом само њихове поетичне и фабулистичке стране ради — дакле, као „литературу" ■—, а убрзо затим и крај тога, свакако, и због оног свог, како већ приметисмо, рано пробуђеног лингвистичког и филолошког интереса, дечак, ускоро младић, својим поступно сазревајућим интелектом продире, полако, већ и у дубљу суштину своје лектире, уочава и схвата, одједном, њен светли најприснији наук: чудесна тајна еванђелске мудрости, пламтеће Христове речи обелодањује му се у пуном свом сјају и лепоти. Једно огромно сазнање и јединствен доживљај — који га баца у екстазу и преображава из основа. Он је уверен да је нашао свој пут -— односно, да му га је сам Бог показао — и он је већ и тврдо решен да тим путем пође. Он хоће