Prosvetni glasnik

146

I Гросвсгли гласник

Да се одрече свега и да узме крст свој и пође за Христом — у Тебаиду или у арабљанску пустињу као што су то чииили велики ранохришћански испосници. Зрели Доситије је касније оштро критиковао и осудио тај свој некадашњи верски занос, означујући га као мрачну сујеверу, као кобну младалачку заблуду и задртост. Са свог новоосвојеног рационалистичког становишта и у пуном напону своје просветитељске делатности, велики реформатор ту свакако није могао другачије да поступи; ипак је та његова осуда била, у суштини, помало једнострана, па и неправедна. Он је превидео непрецењиве присне позитивне моменте оне своје привидне заблуде или странпутице; — пре свега: њену јединствену васпитну вредност и ефикасност. Доситијев дух и карактер дошли су до свог првог расветљења и основног уобличења баш у жару тог његовог мистичког искуства. Монашка егзалтација и монашка дисциплина су пробудиле и развиле у њему оне врлине које су и касније, у његово зрело доба, па све до краја, сачињавале целу етичку основу, главну моћ и неодољиву чар његове личности. Она његова дивна, тако чиста, истинита и простодушна хуманост, оно дубоко осећање дужности и уживање у вршењу дужности, она непоколебљива преданост своме задатку, своме завету, она неисцрпна моћ одушевљења и вере, онај тако кротки, па ипак и тако силни оптимизам и добра воља према сваком и свему живом, према целом животу, оно наивно и величанствено схватање целог човечанства и целог света као једног јединства у Богу 1или, по његовој каснијој, филозофској терминологији, у знаку духа и разума — све је то процветало у њему под оним небеским даждом вере који је тако обилно и опојно оросио његову младост. Узалуд је доцније филозоф-просветитељ тако критички рашчлањавао то своје дирљиво „прикљученије", оптужујући се и кајући због свог младалачког јогунства, своје задртости и незахвалности према свом добром течи; узалуд је тражио да збрише чаробни блесак тог свог мистичног пролећа — оно остаје један од најсветлијих момената његовог живота; а, несумњиво, и један од најпоетичнијих. Цела Доситијева младост била је, стварно, озарена једном неодољивом романтичном лепотом која је и после много година још чудесно загревала и инспирисала зрелог писца и прострујала прва поглавља Живота и прикљученија најдирљивијом поезијом. Описи његових дечачких година, његових првих религиозних сањарија и мистичких чежњи, оне тако занимљиве авантуре са дечанским игуманом; затим, његовог ведрог живовања у Темишвару, друговања са оним другим младим занатлијом, Ником, па онда појаве оног „момка калпагџије" Тодора из Срема чије раздра-