Prosvetni glasnik

Мистично пролеће Доситија Обредовића

147

гано причање о дивотама фрушкогорских манастира, нарочито Хопова, баца дечаке у занос, усред којег се они бржебоље одлучују на бегство у тај чаробни крај — па самог тог бегства, после, тог сентиментално-пустоловског шествовања дуж Бегеја, кроз сунчану банатску равницу где добри чобани часте бегунце млеком и скорупом — и даље, преко Тисе и Дунава све до оне „красновидне", „блажене" долине, усред чијих им се воћњака и винограда, тајанствено озарен као двори св. Грала, указује најзад обећани манастир, дично Хопово — где ће их благородни стари игуман и братија очински примити, где ће за младог Димитрију, ускоро већ Доситија, почети један светли нови живот — живот у Исусу, живот у посту и молитви, у заносу и светости, па и у чудесима, живот великог испуњења — сви ти описи, те евокације читају се одиста као неки роман; и, у ствари, цела та прва „част" Прикљученија претставља већ сама за себе један дивно инспирисан и сјајно написан „васпитни" роман који свечано уводи у нашу модерну белетристичку литературу. Али тај роман је "истовремено и једна хагиографија; једно, иако не баш строго и дословно „светитељско житије", оно, сигурно, једна величанствена мистичка повест, један чудесно чист и Богом надахнут монашки живот. Могла би та поставка да се учини, на први поглед, помало и смела, нарочито са обзиром на чињеницу да цео тај монашки живот није, у ствари, обухватао више од три године. Али какве три године! Доситије је у њима сажео и проживео поново, најинтензивније, све до краја, такорећи цео онај програм или скалу монашког заноса која се кроз столећа изградила била у пустињачком и манастирском животу хришћанског света. Од строге, тврде испосничке аскезе једног Пахомија, Онуфрија или Пајсија па све до најделикатније францисканске егзалтације, оног жарког, готово пантеистичког усхићења живом природом, том „књигом Божјом", оне преутанчане понизности, из које је хтео да се „учини будалом ради Христа", оне неодољиве — и успешне — воље за „посвећењем", за делатном, помажућом и чудотворном светошћу — све је то прошло кроз њега и прекалило његову душу. Један подвиг и доживљај утолико величанственији што стоје готово усамљени у целој нашој историји. Наша стара светитељска житија и легенде пружају, у ствари, мало што сличнога. Чак и најзнаменитији, најузвишенији међу њима мислимо на животе св. Симеона и св. Саве — не чине ту заправо изузетак. Немања се повлачи од живота и постаје монах и светитељ тек у дубокој старости, пред свој крај, пошто је своју велику политичку мисију безостатно извршио био. Његово