Prosvetni glasnik

148

Просветви .гласник

закалуђерење, у суштини, није друго но свечана и побожна припрема за смрт, мистичка тоалета смрти, последњи обредни, рекли бисмо готово, протоколарни чин „христољубивог" православног владара који сматра •—■ исто као и стари руски цареви некада -— да му пред лице Божје приличи изићи постриган и у мантији. Неког нарочитог, дубљег и обимнијег мистичког доживљаја ту дакле није могло бити. Код св. Саве одлазак, односно, бегство у св,- Гору и његов строго клаустрирани монашки живот падају, свакако, већ у његову прву младост. Али, чудним начином, биографи најсветлијег Немањића прелазе преко тог његовог првог и одлучујег периода доста брзо и не расветљујући нам дубље оно што се тада одиграло у његовој души. Права, главна повест св. Саве почиње за њих — исто као, уосталом, и за цео наш народ, све до данас — канда тек са његовим повратком у јавни живот и са његовом великом национално- и црковно-политичком акцијом. Видимо ту дакле два славом озарена владарска живота, од којих је први имао мистички финале, а други мистичку предигру, али који су, оба, нашли свој прави, пресудни израз и смисао у својој владарској, односно, црквеновладарској мисији. Тако нам се и наши највећи светитељи приказују, у битноме, више као национални него строго верски хероји. Религиозни, мистички елан није код њих никада — или барем никада трајно и коначно — превагнуо над народско-политичком преокупацијом. Код наших мањих светитеља и богоугодника наравно да није било тог двојства и дискрепанције стремљења; они су просто и једноставно живовали, сањарили у свом тихом хришћанском заносу који међутим, због скромнијег формата њихових личностк исто као и због махом врло уске локалне везаности, такорећи, затрпаности њихове примитивне пустињачке егзистенције, опет није могао да дође до ширег и снажнијег замаха, нити до неког дубљег дејства на масе, на народ. Верска егзалтација Средњег века, стварно, није захватила наш свет онако силно и неодољиво као множину великих хришћанских народа, није дошла код нас до оног највишег узлета или усијања, из којег су се родили на пр. св. Франческо асишки или готски стил — и из којег се после, поступно, кроз разне метаморфозе и уз разне примесе, разуме се, али ипак у праволинијској филијацији, изградила модерна европска осећајност и морална свест. Из неког, још неразјашњеног разлога, код нас је изостало то врховно, најдрагоценије дејство хришћанског елана — што је онда стално некако кочило и наш даљи духовноисторијски развој. Ако сада у вези са том историјском датошћу посматрамо прво, младићско прегнуће Доситијево, оно ће нам се указати у