Prosvetni glasnik

Мистичво пролеће Доситија Обрадовића

149

једној сасвим нарочитој светлости. Добићемо утисак да је цела та тобож толико бесмислена и захуктала авантура била, у ствари, условљена и потстрекнута неком чудном слутњом или дубљим, интуитивним знањем оног историјског односа и неодољивим потсвесним хотењем да се ствар исправи, да се пропуштено и промашено некако надокнади. Усхићени младић осећао је, а и видео је, стварно, по схватањима и разговорима своје околине као и по ономе што је слушао о калуђерима — и о чему се он после, у манастиру, и лично уверио — да хришћански идеал, у нашим људима, није дошао до свог правог израза и пуне победе. То га је бунило, тиштало, болело — и потстицало најживље да ступи у борбу за ту победу, да он сам за себе и за свој рачун спроведе оно што остали нису хтели или нису умели: да постане прави, савршени Хришћанин, монах, пустињак, испосник, богоугодник, можда чак и светитељ. Тако је он сам, у првом свом заносу, замишљао, предвиђао ствар — и као да су му „пештере", планине и пустиње биле једини сан. Сама та његова-чежња за пустињачким животом била је међутим, збиља, само један романтичан сан и самоопсена. Јер не би он стварно издржао био ни један дан у потпуној усамљености и „дивљини" — и без обзира на своју „страшивост", због које је он, са својих пустињачких излета у фрушкогорске „пештере и развалине", сваки пут, „како би к вечеру било, на врат на нос бежао натраг у манастир". Његова превасходно социјална и ведра природа упућивала га је неумитно друштву, животу и делатности међу људима и за људе, у корист људи. „Рад би да нисам сасвим на свету неполезан био" — то одиста није жеља и амбиција неког пустињака или јаловог аскете, већ једног од искона на активан живот упереног духа. Сем тога се код њега, одмах већ од почетка, истовремено и у најприснијој повезаности са његовим мистичким стремљењем, појавила била, као што смо већ видели, још и једна друга исто тако јака тенденција: његова жарка воља за учењем, за сазнањем и знањем. Она се развијала упоредо са његовим „светињичењем", неко време чак и просто у служби овога да би га после, узимајући све више маха, полако, превагнула и, тотово неприметно, апсорбовала. Да су се та два, иначе међу собом већином јасно одвојена, често чак и непомирљиво супротна хотења код Доситија тако брзо и тако лако спојила у једно, да се, штавише, баш оно религиозно просто утопило у оно интелектуално и световно то доказује непобитно да су код њега оба та хотења имала, у суштини, један и исти смер, наиме: васпитни. Чистије, хармоничније изграђивање сопствене личности — осећајно и етичко путем

Просветни гласник бр. 3—5