Prosvetni glasnik

150

Просветни гласник

мистичког заноса, а интелектуално и идејно путем учења, студије — било је прави и једини, иако, одмах у почетку, свакако, јасно још неуочен циљ Доситијевог двогубог, душевног и духовног напора. Дакле, онај велики подвиг којим се једино може доћи до праве културе и човечности — а који код нас, све до тада, није још био спроведен, па готово ни покушан. Доситије је испунио ту лакуну нашег духовно-историјског развоја. „Побожност не треба да буде циљ, већ сретство којим се, преко потпуног душевног смирења, долази до највише културе" — рекао је Гете. Српски просветитељ као да је у целој својој духовној еволуцији тачно и дословно спровео, ставио у праксу ту начелну поставку. Култура и човечност постале су ускоро и за њега врховна животна вредност и најсветији идеал. Његов систематски дух и његова неумитна воља за историјским континуитетом учинили су да је његов пут ка том сазнању и опредељењу морао да прође и кроз мистику. Ова је била једна пролазна али, без сваке сумње, неопходна и есенцијална фаза његовог развоја. Тај факт разрешава уједно и привидну противуречност између њеног јединственог интензитета и између њене релативне краткотрајности и њеног мирног, потпуно недраматичног завршетка. Пошто је велики експеримент био извршен, жељено мистичко искуство стечено, млади монах, у ствари, није више имао шта да тражи у манастиру. И он га је напустио, просто и ведро, као што се пред јесен напушта летовалиште или као што младић, по положеном испиту зрелости, оставља гимназију да би отишао на универзитет. Доситијев одлазак из Хопова био је припремљен ту, у самом манастиру, под заштитом и потпором, па чак и директним потстицањем његових старешина. Главну улогу играо је при томе баш његов добри стари игуман који га је стално, са великом љубављу и одличним рационалистичким разлозима, одвраћао од његовог занесеног „светињичења" и упућивао, најнастојније, на читање „гражданских" књига, на озбиљну световну науку и плодну, позитивну културну делатност, предсказујући му уз то још и често — „бојим се, неће та светиња за дуго дурати" његово неизоставно будуће растрежњење и прилажење тим новим, племенитијим задатцима. Веома је значајно ту и оно чудно пророчанство самог карловачког митрополита, Павла Ненадовића, које је он изговорио баш приликом Доситијевог рукополагања за ђакона: „Но ви сви упамтите моју реч: како је њему (Доситију) одвећ мило много читање, он задуго у Опову места неће згријати". Најзад је ваљда и оиај упорни, помало симплистички, помало суревњиви хорус калуђера: „у Опову