Prosvetni glasnik

Мистично пролеће Доситија Обрадовића

151

близу Ирига још се нико није посветио, па нећеш ни ти" имао извесног дејства. Последњи, пресудни потстрек дошао је канда ипак опет са другарске стране: од оног младог јеромонаха Василија Осечанина кога је Доситије „имао у љубави, јер је и он весма љубио читање". И то: читање световних научних, нарочито, историјских дела, оних „гражданских росијских исторических књига" које су „малом Оповцу" отвориле огромне нове видике, а за које се и његов игуман толико интересовао, загревао. И старац и младић — исто као, уосталом, и цео образованији српски свет — били су побожно одани великој мајци Русији и пуни жарког дивљења према Петру Великом и његовој ћерци, „императрици" Јелисавети, у којима они нису видели само врховне заштитнике Словенства и Православља, већ и најсјајније модерне, просветитељске владаре чији је геније усрећио и прославио руску земљу. Русија је била за њих исто тако земља „ученија" и културе као и велике западне државе, а, поред тога, као словенска земља, још' и много ближа, дража њиховим срцима него ове. Тако и није никакво чудо што је игуман дошао на мисао да Доситије, ради свог даљег школовања, треба да оде у Русију — и да је овај ту мисао одмах са одушевљењем прихватио. „Гди би се могао један дијакон, учити, разве у Кијеву или у Москви?" Русија, Москва, Кијев, славна „императрица" Јелисавета, о којој се „у оно време код нас непрестано говорило" и чије је и слике чешће виђао — занимају, заносе његове мисли дању и ноћу. Он и сања о њима. Испричао нам је оно своје дивно младићско сновиђење, у којем му се учинило да гледа „росијску цесарицу на престолу, сву као у сунце обучену, која му даје из своје руке једну књигу отворену с разни језици, говорећи му: Учи се". Све оно што је у то доба најприсније прострујавало и покретало душу младог Доситија: његова грозничава жеља за учењем, његово жарко словенско осећање као, очигледно, и његово прво, идеалистичко узбуђење женском лепотом — уобличило се синтетички у тој чудесној визији сјајне руске царице са отвореном књигом у руци. Венера која се под видом краљевске Сибиле јавља први пут младићу. Хоповска идила била је стварно завршена. Требало је само још да судбина д^ и последњи знак за решење, за покрет. И то се ускоро догодило. На жалост је тај знак био суморан, тужан: добри стари игуман Теодор Милутиновић премештен је, изненадно, из Хопова у Шишатовац где је, већ после кратког времена, и умро. Доситије нам је у Прикључењима дирљиво испричао свој опроштај са благородним старцем који му је том приликом, 4*