Prosvetni glasnik

152

Просветни гласник

поново и последњи пут, изложио са свечаном и језгровитом речитошћу, своје савете и упутства, начела и идеје водиље за његов даљи живот и будући рад. Тај последњи, опроштајни разговор претставља коначни, неопозвани раскид са калуђерством и „светињичењем", и садржи, у битноме, већ цео будући просветитељски програм Доситијев: „Наш (калуђерски) живот пролази у старању и говорењу за казане ракијске, за каце, бурад и обруче; наша је сва наука у томе, да познамо, колико је ком вину и шљивовици година " „Ја ти више желим да у једном малом сеоцу будеш мале деце учитељ него у Опову игуман или архимандрит...." и најзад она свечана и усхићена молитва „свемогућем, преблагом вишњем творцу" да да свету чешће онакве „премудре, человекољубиве цесаре и цесарице" — подразумевају се Петар Велики, Јосиф II и Катарина II — „који ће сву Европу, Сербију, Босну и Херцеговину, наши стари мило отечество, Болгарију, Грецију и остале божијем рају подобне земље од тиранства глупости и варварства избавити и ослободити". То су у ствари већ идеје и директиве каснијег, зрелог Доситија које тада осамнаестогодишњи младић није могао да има, барем никако још у тако јасном, кристализованом облику. Он их је тек накнадно, у Прикључењима, претставио као већ актуелне и одлучујуће у оном великом тренутку свога живота, стављајући их, из скромности, захвалности и пијетета, у уста свога незаборављеног првог ментора и очинског добротвора. Тако је фигура игумана Теодора Милутиновића добила један песнички или легендарни ореол који, ваљда тачније и рељефније него што би то могло строго објективно проверавање осветљује њену велику човечанску вредност и важну културно-историјску улогу. Аутобиографије су — рекао је Гете —, у ствари, увек смеса поезије и истине. Свакако су Доситију, када је оног знаменитог новембарског јутра г. 1760. — поново кришом, бегством, и поново заједнички са једним другаром, манастирским ђаком Атанасијем — напустио Хопово, циљ тог његовог одласка као и цела његова будућност били много мање јасни, него што је он то после приказао. Намера, воља да оде у Москву или у Кијев на богословију несумњиво је постојала у њему, али, крај ове, очигледно, и — такође од оног Василија Осечанина потстрекнута — жеља за учењем латинског језика а, са тиме у вези, канда већ и за једним ширим, световнонаучним образовањем уопште; само тако се збиља може разумети она његова тако лака, брза, брзоплета одлука да, удружен са ђаком Атанасијем, крене правцем Загреба — што одиста није био пут за Русију.