Prosvetni glasnik

Мистично пролеће Дооигица Обрадовића

153

Било је то, у ствари, опет, једно романтично бегство — исто као и оно прво из Темишвара у Хопово. Само што док је онда мистички занесени дечак бежао из света у самоћу, у светост, у „Царство Божје", сада је већ сазревајући, многоструким још несређеним, често, међу собом, и противуречним новим сазнањима и жудњама узбуркани младић полетео из манастира у свет, у необуздану и толико заводљиву авантуру још незнаног живота. У оба случаја, међутим, био је есенцијалан и пресудан моменат бежања, незадовољства са сопственом свакидашњом, домаћом средином и неодољиве чежње за „странствовањем" — дакле, једна чисто, типично, романтичарска побуда. „Странствовање" — његова омиљена реч за још омиљенију — заправо, његову најомиљенију, најмилију ствар: путовање, „скитање" и борављење По далеком свету; радозналост да упозна разне туђе земље и народе, њихов живот, њихове обичаје. Та жеља, та страст разапињала га је већ од његовог раног детињства, дајући прве потстреке његовој уобразиљи. Одмах још у почетку Живота и прикљученија; Доситије нам је о томе оставио једно психолошки врло интересантно и значајно сведочанство: „У деветој или десетој години возраста без оца, без матере, без сестре рођене почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце почело ми је као прорицати, да ћу странствовати.*) Од кога би год чуо спомињати Варадин, Будим, Пешту, срце би моје летило к тим местам, желио би познати људе, који у њима живу, и рад би био знати, каква су у њима деца и девојке. Ужасавао би се чујући, да има већи и шири река него Тамиш и височији планина него умке око Семартона". На другом једном месту он примећује да му је странствовање, путовање по свету било канда већ од рођења предодређено, а у оном свом знаменитом писму епископу Јосифу Шакабенти (из г. 1784.), он шаљиво опомиње пријатеља: „— при мени, што се путовања тиче, ни мало не пролази шала. Рече ли се само да се путује, — с'шалом или без шале, то је мени све једно, мора се путовати"*) Још је значајнији у том погледу следећи његов исказ, у коме се јасно обелодањује најприснији смисао и смер његове скитничке ћуди: „....Око четрдесет година (човек) не двоји више; види, да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се, да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч, да наша деца и унуци бољи и паметнији буду"*) — или најзад и ово његово радосно

*) Курвив је наш.