Prosvetni glasnik

154

Прлсветни гласник

и одиста закључно признање: „...А што је јошт лепше, боље и слађе, да у то време, (— реч је о његовом првом бечком боравку —) што сам знао, другима сам предавао, што пак нисам знао, од других сам примао и учио. А ово је всегда било верховнејше намереније и всегдашњи нишан мојега по свету ходања..."*) Цео тај његов романтични немир и нестрпљење, то незадовољство, то мучно осећање пригушености у родном крају и та неукротљива воља за бегством у далеки свет, за странствовањем и скитањем били су дакле у ствари само жеља за учењем, за образовањем; жеља за образовањем самога себе као — одмах затим и у логичном продужењу овога — и других. Или, другим речима: неодољиви унутрашњи потстрек, апел на испуњење његове велике васпитачке, просветитељске мисије. Верски занос је напрасно истргао младог Доситија из те главне, доминантне смернице његовог духа. Он зажели одједном да буде, не просветитељ, већ светитељ — што је наравно било, у ствари, само један други, радикалнији, управо, најрадикалнији облик оног духовног и моралног узвишења или савршенства, за којим је већ и чаковско ђаче стремило — а, у последњој анализи, најзад, опет само задовољење оне његове исконске и неодољиве воље за бегством и „странствовањем". Јер право, коначно бегство води у трансценденталну сферу, а најудаљеније и најпотпуније „странствовање" је оно у мистичком свету. Доситијево мистичко странствовање међутим није било дуготрајно: просветитељ је ускоро надјачао ђветитеља — и он је, оснажен, прекаљен својим манастирским искуством, морао да се врати земљи и своме правом задатку. Било је то, стварно, један повратак, једно поновно надовезивање на нешто само привремено напуштено — на ону линију коју је још дечак, малишан почео био, некада, да исцртава својим предавањима и рецитацијама по чаковским радионицама и оним својим, тако брзо и сурово обустављеним, првим грчким студијама. (Ове су, уосталом, добиле још у самом Хопову свој продужетак или као неку наглашенију паралелу — када је млади ђакон, побуђен, одушевљен излагањима свог другара, Василија Осечанина, прегнуо — са истим жаром као некада грчки —• да проучава латински језик.) Тако се, хармонично, без сваке кризе и потреса, затворила парентеза његовог монашког заноса. Треба то нарочито нагласити, јер су, у току времена, две из потпуно супротних побуда потекле тенденциозности створиле и одомаћиле, заједнички, једно сасвим нетачно схватање тога случаја као и целог духовног става

*) Курзив је наш.