Prosvetni glasnik

Мистично пролеће Доситија Обрадовића

155

Доситијевог уопште. Његови некадашњи, сувремени противници -— клерикалдн, а нарочито сами калуђери —, наиме, исто као и извесни каснији, новији његови приврженици подједнако претстављају његово бегство из Хопова као један патетичан бунтовнички гест и раскид са целом његовом дотадашњом идеологијом, као одбацивање, не само монашког идеала, већ, мањевише, и целе хришћанске доктрине. И за једне и за друге је Доситије био изнад свега „рационалиста" и „слободномислилац", „отпадник цркве" и, такорећи, „безбожник" — иако је, разуме се, та оцена, код оних првих, значила један минус, а код ових других један плус. Међутим, и тај минус и тај плус као и цела оцена били су потпуно произвољни и илузорни. Доситије био је свакако рационалиста и слободномислилац, али заиста не у оном волтеријанском и енциклопедистичком или чак модерно-позитивистичком и материјалистичком смислу речи, у коме су му то његови стари непријатељи и они нови поклоници из деветнаестог века приписивали. „Отпадник цркве", после, — о неком „безбожништву" било би смешно и говорити само — он, уопште, није био никако и никада. Он се одрекао монашког живота, али не и цркве, и остао је, беспрекидно и неспутано, све до краја, православан хришћанин — који се, вазда и најизричније, баш у име чисте Христове науке, и праве „евангелске истине" бунио и борио противу калуђерског сујеверја и задртости. У ствари, Доситије и није био толико противник самог монаштва као таквог — он је кроз цео свој живот одржавао најбоље пријатељске везе са мноштвом наших културнијих и угледнијих калуђера и архијереја—, колико оног примитивизма, оне некултурности и јаловости што су у оно доба владали по нашим манастирима; и да је он, рођен, случајно, као католик, ступио после у један од оних великих редова римске цркве који се, као на пр. Цистерцити, Премонтрејци или Пијаристи, баве науком и наставом, он би се ту, без сваке сумње, снашао био одлично и провео свој век између библиотеке и учионице, ревносно поучавајући дечаке и младиће. У нашим манастирима међутим, на жалост, није било библиотека, а још мање учионица. ■—• „Гди нејма ученија, ту нејма живота" — и зато је Доситије похитао у свет, у онај просветиљски свет XVIII века који је стајао сав у знаку библиотека и учионица. То, једино, а не неки расколнички или „безбожнички" хир, учинило га је „раскалуђером". Доситије — и то је један есенцијалан момент — није осећао никада никакаву опреку између вере и знања, између Бога и разума; овај други, штавише, значио је за њега прави и неминовни пут ка оном првом. Тодор Манојловић