Prosvetni glasnik

Смисао и кјултур.ни змчао васпитања

157

Ако се објашњења ради обратите педагозима, тј. лицима која су старање о васпитању изабрала себи као позив, те се због тога баве још и науком о васпитању, нећете од свакога добити исти одговор. Може вам се учинити чудно што се они не слажу у објашњењу једне речи која је тако обична и означава делатност с којом се свуда сретамо, али би било погрешно, ако бисте неслагање приписали недовољном познавању саме струке. У овом случају узрок различитим погледима треба тражити пре свега у самом предмету којим се васпитање бави. А оно се бави поглавито развитком душевног живота, тј. оних разноврсних па ипак нераздвојно повезаних израза које ми код човечјег живог бића обележавамо као осећање, вољу и разум. Душевни живот пак неопходно је везан за телесни, те предмет васпитања чини човечје биће, нарочито недорасло, у својој укупности. Међутим, телесним развитком баве се и друге науке (хигијена, медицина итд.), а он и код појединаца и у целом човечанству не показује ни приближно тако велику разноврсност као душевни развитак. У току свега свога постојања није човечанство учинило никакав нарочити напредак у телесном погледу: лобање и кости преисторијских људи који су живели пре толико хиљада година показују у основи исте облике и величине као и код данашњег човека. У душевном развитку пак учинило је човечанство огроман напредак. Помислите само на живот преисторијских људи (на пр. пећинског човека) и живот данашњег савременог члана једне напредне културне народне заједнице. Истина је да и данас има племена која живе у врло примитивном стању, без упадљивих тековина културног напретка. Зашто је то тако, посебно је питање; за нашу тему потребно је само да истакнемо да досад није пронађено ниједно племе, у коме не би било ни трага од културног развитка (па ма он био на свом почетку) и у коме не би било никакве делатности која би се могла назвати васпитањем. Исто тако, никад и нигде није нађен човек који би живео сам за себе без заједнице, било племенске или народне. Адам и Робинзон нису такви: њих су људи који су живели у заједници замислили према себи, само одвојене од заједнице. И на најнижем ступњу културног развитка, код најпримитивнијих племена, човек је тесно везан за своју животну заједницу која га носи од рођења до смрти, а веза се ни смрћу не раскида потпуно. У првом поздраву које новорођенче упућује свету имамо први, непријатан, можда и болан израз успостављања те везе: први плач новорођенчетов није протест против грешног света у кој|и ступа нити очајии крик пред патњама и тешкоћама које га у животу очекују — као што неки кажу — него је несвесна