Prosvetni glasnik

158

Проеветни гласник

реакција на разлику у температури између средине у којој је било и оне у коју долази. Од тога момента средина, околина, најпре у дому, потом све шира, дакле, заједница у којој дете живи и расте, пружа малом, још несвесном бићу многобројне утицаје које одрасли често и не запажају а на које дете редовно Одговара својом активношћу, јер је способност за то донело на свет. Душа новорођеног детета упоређивана је са „чистом таблом" или „белом хартијом" која се исписује поменутим спољним утисцима. Одрасли израђују план за то утицање на неодрасле, а какав ће план бити, зависи од смера који се утицањем жели да постигне. Зато према томе гледишту васпитање није ништа друго него планско утицање одраслих на неодрасле у правцу једног одређеног смера. Обратимо ли пажњу на ово објашњење, видећемо да се њиме не обухвата и оно васпитање које се врши без нарочитог плана и смера и које народ назива одгајањем. Таквог васпитања је било пре сваке науке о васпитању, и онда кад није било никаквих школа, никаквих посебних метода и организација за васпитање; њега има и данас, не само у нашој него у свима народним заједницама, не само код нешколованих, него и код школованих родитеља; за њега су, разуме се, знали одувек и педагози, али га нису сматрали као предмет науке о васпитању, те су га називали несвесним васпитањем или васпитањем у ширем смислу, док се педагогика бавила само свесним, планским васпитањем према одређеном смеру. Посао васпитачев поредио се с послом грађевинара који према плану, "у нап Р е Д спремљеном, зида зграду. А како је одређивање смера и израда плана да се он постигне у крајњој линији дело појединих људи, излази да васпитања може бити, али да оно може и изостати. Васпитање је у ствари сматрано као неки проналазак који се уноси у заједнички живот, у заједницу. И заједница је сматрана као дело појединих људи који су се споразумели да је створе. Зато се веровало да се васпитаник, ако треба, може ради успешнијег васпитања и одвојити од заједнице, па васпитавати на неки начин који тобож нема везе са заједницом. Овакво гледиште, ма да се и данас овде-онде заступа, несумњиво је погрешно. Душа детиња није „чиста табла" или „бела хартија". Основу за развитак чини она првобитна активност коју дете показује чим дође на свет и која се под спољним утицајима све више разграњава, стварајући све многобројније, јаче и шире везе са заједницом. У овом разграњавању, стварању све дубљих веза са заједницом састоји се душевни развитак. Васпитање не може бити ништа друго него потпомагање тога развитка. Оно се због тога не може поредити с послом грађевинара који по зами-