Prosvetni glasnik

Омнсао и културни значај васпитања

159

шљеном плану зида зграду већ с послом вртаревим који негује и оплемењује биљку из семена: да ли ће се оно што семе садржи у клици развити у потпуну, лепу и племениту биљку или ће закржљати и подивљати — зависи од погодаба под којима биљка расте и од вртара који је негује. Развитак детета одн. васпитаника потпомажу најпре родитељи и чланови породице, а потом и други чланови уже и шире народне заједнице у којој дете расте. Према томе излази да сви они васпитавају, да су сви у неку руку васпитачи, а тако у истини и бива. Споредно је да ли су они свесни свога посла, да ли праве план или не. Ако су исправни чланови заједнице, онда њихово осећање одговорности према њој чини да свима ипак лебди, више или мање јасно и одређено, један крајњи циљ: да васпитаник у свом развитку постигне бар онај ниво личне културе који његова заједница сматра као неопходно потребан, да би се васпитаник могао сам уврстити у заједницу као њен активан, ваљан и у сваком погледу исправан члан који јој одано служи, доводећи своје посебне интересе увек у сагласност с интересима заједнице као целине. Увршћивањем у заједницу васпитање се не завршава. Завршено васпитање је варка. Кад се васпитаник уз помоћ других лица оспособи за правилно увршћивање у заједницу, он је истовремено оспособљен за даље самоваспитање које, може се рећи, траје до смрти. Треба се само сетити оних који мисле да су са свршетком школовања (свеједно где, у основној школи или на универзитету) „завршили" и своје васпитање и образовање, па ћемо се и сами уверити да је тако. Наш народ је ову истину добро запазио и фиксирао у изрекама као што су: човек се учи док је жив. — Живећи учи а учећи се, мре. По овоме што смо досад казали лако се може увидети да се васпитање врши у заједници за заједницу. У примитивним заједницама, тј. онима које су тек на почетку културног напредовања, васпитање брзо и лако постигне свој смер: дете научи од старијих да на пр. рукује стрелом ради лова или борбе с непријатељем, а исто тако и друге малобројне послове, потребне за живот, упозна обичаје, верска и друга правила која важе за живот у тој заједници, па је тиме већ оспособљено за равноправног, активног члана те заједнице. Уколико је заједница више развијена и културно напреднија, утолико је и васпитање теже. Ну, шта треба разумети под културним напредовањем и културом уопште? — Обоје је могућно такође само у заједници. Кад би живео сам за себе, човек би био остављен на милост и немилост природним силама које га окружују, а за сваког другог човека