Prosvetni glasnik

160

Просветни гласник

био би вук — како је поодавно рекао један филозоф. У заједничком животу пак људи су се удруженим снагама старали да савладају спољну природу и потчине је својим смеровима, а у исто време да оплемењивањем своје личне, унутрашње природе уреде односе у заједници, стремећи притом све вишим смеровима и савршенијем животу. У томе заједничком старању и стремљењу налази се извор свих оних тековина које укупно казивамо културом у најширем смислу. Погодба је за умножавање тих тековина одн. за културно напредовање, да је увек било људи који више раде и постижу него други, а способни су да својим делима даду одређени облик, да их уобличе, па да их тако уобличене предаду својој заједници која их усваја као заједничка, културна добра и признаје им трајну вредност. На тај су начин постала сва она добра и вредност које данашње културне народне заједнице показују у области науке, уметности, религиозно-моралног, привредног и државно-правног живота, једном речи, у области културног живота. Данас не постоји нити је досад икад и ма где била пронађена нека људска заједница у којој не би било, ма у коликој мери, културних добара и вредности, уобличених и устаљених у језику, обичајима, моралу, вери, праву итд. А како је у одређеном, историјском облику увек постојала и данас постоји само народна заједница, разумљиво је што и култура носи обележје народа у коме је постала. О општечовечанској култури може се говорити само утолико уколико култура једног народа утиче и изван граница своје заједнице на друге народе и уколико је крајњи смер културног стремљења заједнички: умножавање вредности. Кад би од општечовечанске културе сваки народ одузео свој принос, не би од ње остало ништа. Човечанство као историјска, организована заједница може се замишљати, али <се њено остварење у конкретном облику не може догледати. Зато је велика заблуда кад неко мисли да може порицати чланство у свом народу, тврдећи да је члан човечанске заједнице или „светски грађанин". Чланови човечанства нису појединци него народи. Развитак појединчев почиње у породици а сазрева, добија своју вредност, свој смисао и циљ само у народној заједници, у нацији. Породица стоји између појединаца и нације као што нација стоји између породице к човечанства. Порицање нације и издвајање од ње немогућно је као што се не може порећи ни раскинути веза с породицом. Отуда огромна важност васпитања у породици; отуда свако васпитање, ако је правилно, мора да буде национално; отуда, с друге стране, неприродно, изопачено покушавање да се негира породица и нација води поуздано у подивљалост појединаца и несрећу народа.