Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

XV. sednica 21. februara 1921. godine.

spodo, jedan jedini organ vlasti bude kažnjen onako, kako treba, za prekoračenje i zloupotrebe svojih vlasti, vidićete, kako će to prestati po sebi. Ali dok se to vrši javno, bilo je to u Crnoj Gori, javno su polagani ljudi na mačke i batinjani, onda ne treba se čuditi, što vidite reakciju protiv toga. Ja ne činim* odgovornim ni jednog od Ministara, ni od sadašnjih, ni od predjašjih, i ne mogu da kažem, da je to metod upravljanja ja sam daleko od toga, da to rečem. Nego ja govorim o jednom žalosnom taktu, i ako može biti odgovornosti kod Ministara, to je, što nisu bili dovoljno energični, da suzbiju zlo i da ga leče, i ja mislim, da ćemo mi od g. Ministra Pra'vde dobiti u tom pogledu izjave, koje nas moraju i koje će nas umiriti, što se postupaka tih tiče, a što se tiče ograničenja budućeg zakonodavca, mislim, da bi mere, koje predlaže g. Markovič, bile izlišne. Predsednik dr. Momčilo Ninčić: Ima reč g. Ministar Pravde. Ministar Pravde Marko Gjnričič: Gospodo, ovo, što je govorio g. Markovič, nije tačno. I ako sam slušao, da se govori, da je neko bio tučen, to, gospodo, nije bilo; a ako je bilo, to za najveću osudu i sažaljenje. To ne treba da bude. Nema nikakove sumnje, ja vas mogu uveriti, da ne će biti ne samo tendencije, da se to radi kod vlade, nego da će biti staranje, da se to spreči. Verujte, da i sam verujem, da nekih slučajeva ima. Ali, verujem, gospodo, da se govori tako i gde toga nije bilo. Ja ću vam spomenuti jedan primer iz svoje prakse kao predsednika suda u Beogradu. Slušao sam, govorilo se po varoši u ono doba, da se po nekad pritvorenici, lopovi, kesaroši tuku tamo, da bi učinili priznanje. Gospodo, kad je došao kod mene jedan takav krivac, kad je sproveden, nisam ga upućivao pisaru ili sudiji, da mu saopšti rešenje, nego sam ga lično primao, pročitao sam akta njegove krivice i kazao: ti si tužen za to iza to, sud je rešio, da se staviš pod sud. Davao sam mu mogućnosti. da mi izjavi, da vidim, da nije premlaćen, da mi izjavi, ako je tučen od policije, da ga mogu pregledati lekarskh Takav postupak, koji je zloupotreba vlasti’, kao što kaže g. Jovanovič, za svaku je osudu. Ja mogu uveriti gg. poslanike, da će se vlada starati, da spreči takve slučajeve, koji mogu škoditi ugledu države. Predsednik dr, Momčilo Ninčić: Ima reč g. Pavle Pavlovič. Pavle Pavlovič: Gospodo, mi komuniste, ne bismo mogli drukčije shvatiti odbijanje ove dopune moga druga Sime Markoviča od strane ovoga odbora, nego samo kao posledicu jednog već ustaljenog, jednog nepromjenljivog raspoloženja vladajućih grupa, da se komunisti mogu i dalje batinati. (Dr, L. Markovič: G. Pavloviču, nemojte da vredjate!) Predsednik dr. Momčilo Ninčić: G. Pavloviču, nemate prava, da tumačite pobude vaših drugova. Daleko će se otići, ako se ulazi u to. Molim, da ne govorite o pobudama vaših drugova.

Ljuba Davidović: Mi ne ćemo da primimo sramotu za zemlju. Dr. J. Šimrak: Ne sme se ni govoriti, ako je ko batinan. Čitava su sela batinana i izlupana. Ljuba Davidović: Da je toga bilo, vi ne biste ćutali. Pavle Pavlovič: Po pravilu, do sada je u praksi tako bilo. Po pravilu, komuniste su batinali u zatvoru. Ovoga momenta ima batinanih ljudi. U jednome listu prekjuče jedan narodni poslanik ove Skupštine napisao je pod svojini potpisom tri članka, u kojima je iznesao inkvizitorski način, mučenja ljudi ovih dana u Vojvodini. Samo inteligentne ljude, kako se to kaže i kako je to uobičajeno, da se ceni u današnjici, samo- inteligentne ljude iz naše partije ne tuku. Medjutim, pravilo je, da svaki čovek počev od šamara, pa zavnšujući kod mnogih batinanjem po tabanima, štapovima i inkvizicijama, svaki naš čovek prolazi kroz tu žalosnu i strašnu proceduru u pritvoru. (Dr. I. Š umenko vic: Vaš je poslanik tukao jednog čoveka.) Vi ste, gospodine, pravnik, i ako te stvari uporedjujete, vama profesori treba da vrate pare, koje su vami uzeli za učenje. Gospodo, vi znate, da je uobičajeno u praksi kod istrage, bez obzira na vrstu krivice, da se ljudi zlostavljaju i tuku u pritvorima, i zašto' u Ustav ne bi uneli jednu dopunu, koja te svari zabranjuje. Zašto ne bi zakonodavcu u tome pogledu dali direktivu, da u specijalni zakon, koji će o tome biti verovatno donet, da u taj specijalni zakon udje direktiva razradjena i detaljisana. (Ministar Pravde: Ima u zakonu.) Pardon, g. Ministre, ako. ima za to zakon, pa se ipak praktikuje ovako protiv zakona, onda je ipak to jedan dokaz više, da ako je moguće, da to unesemo i u Jevangjelje, pa i u samom' Ustavu, da to podvučemo, pa ako je moguće i po deset puta, da to unesemo u razne zakone, da se tuča zabranjuje. Gospodo, vi svi znate, kakve organe u policiji mi danas imamo. Gospodin Drašković bi nam mogao o tome vrlo mnogo da govori. Vi, gospodo, svi znate za slučaj, koji je bio sa Kneževićem, kao i za tolike druge ljude, gde su vlasti činile zloupotrebe. Mi tražimo, da se to naročite« unese u Ustav i to ne samo da se ograničimo na prostu zabranu tuče, nego da se mi svi toga indigniramo i da se naročito zabrani, da se to u buduće radi. U svakom drugom slučaju mi ćemo znati, da je i ovome režimu mila ta metoda, da se ljudi upravo samo opozicionari batinaju, i mi ćemo se prema tome, kao klasa opredeljivati u buduće. Predsednik dr. Momčilo Ninčić: Ima reč g. Vujičič. Milorad Vujičič: Gospodo, ja smatram, da se ovde brkaju dve stvari. Drugo je zakon o ukidanju telesne kazne, a drugo je zloupotreba vlasti. Ovo, što su gospoda navela,, to je zloupotreba vlasti. Na žalost, takvih slučajeva je bilo uvek, i oni su za najveću osudu. Telesna kazna je ukinuta kod nas zakonima i Ustavom od 1888. i 1893. Prema tome, kada bismo se mi danas vraćali, da se u ovaj Ustav stavi.