Ratnik

854 НАУЧНИ И поуУЧНИ ДЕО

за другом на променљивим отстојањима за време марша, сједннујући се у критичном магновењу при нападу, а при одбрани поседајући одређене линије, које могу бити или земљишне препоне или подигнути опкопи.

Овај линејни начин борбе усвојиле су биле обе стране при концу рата 1870—71; а кад је неки начин борбе освештан искуством, кад је се он наметуо тако рећи без икаквог предрачуна, то се може тврдити, да је тај начин једино логичан и истинит ако и резоновање (размишљање) оправда његову употребу.

Наводи чињени противу пуцања на великим даљинама. — ПМавођено је да пуцање на великим даљинама нема успеха сразмерног потрошку муниције коју проузрокује; да успорава нападање (Габадпе); да компромитује (излаже, ризикује) крајњи успех и да је оно смрт офансивног дута.

Ови би наводи били важни кад би били основани; ми ће мо покушати да их укратко опровргнемо.

Главни услови ч правила за извршење овог пуцања. — Нужно је да ватра на великим даљинама буде полвргнута разборитој управи, строгој дисциплини и да буде потчињена извесним одређеним бојним приликама.

Ту ватру треба употребити хад добро разликујемо тредмет који тоћемо да погодимо, ч кад вероватан резултат (успет) који ће се тим постићи вреди тог труда.

То је у опште тлотунска ватра. То је једини начин да се постигне брзо кондентрисање (сасређење) ватре на, извесан предмет, да се ограничи број метака, који се имају избацити, да се оцени даљина посматрањем куда куршуми падају, најпосле да се произведе моралан утисак звиждањем куршума кроз ваздух. Ватра на великом отстојању јесте пре свега позицијска (положајна) ватра. За време произвођења ове, потребна муниција доноси се на положаје .