Ratnik, May 01, 1923, page 90

РАЗЛИЧНОСТИ 85

отклонити смрт. Узмимо за пример повреду трбушних органа. Ако лекар оцени, да може извршити брзу евакуацију не шкодећи рањенику и бити сигуран да ће се операција, с обзиром на све околности, које могу доћи у питање, моћи извршити у току првих дванаест часова, не сме оклевати, већ мора евакуисати.

На жалост велики број трбушних повреда подлегне, пре но што стигну и до пуковског превијалишта, Најбоље би било кад би се рањеници, рањени у трбух, ако нема изгледа на брзу операцију, оставили на месту рањавања, не кретајући их. Вероватно би остао у животу по неки од оних, који би иначе на путу подлегли колапсу или унутрашњем крвављењу.

Најпосле при одлучивању за евакуацију рањеника долази у обзир способност рањеника да издржи евакуацију. Она зависи од природе ране и општег стања у коме се рањеник налази. Свако кретање је противност мировању, које је један од главних услова за лечење, те према томе и свака евакуација доноси собом извесно погоршање. Још ако су уз то рђаве и околности за евакуацију, у толико је пре у изгледу већа штета по стање рањеника. Лекар је дужан оценити, да ли стање рањеника у опште дозвољава евакуацију т. ј. да ли неће у путу умрети или да ли се неће његово стање, које је већ поремећено, толико погоршати да ће бити мало изгледа на оздрављење. Ако је пак у изгледу да се његово стање неће погоршати, узевши све чињенице које би дошле у обзир (тежина пута, велика изнуреност, крволиптење, шок и т. д.) нарочито ако постоји потреба за евакуацију, онад треба евакуисати. Као што се из до сада изложеног види, пуковски санитет у рату има једну врло деликатну и пуну одговорности службу. Лекар је највише одговоран својој савести, пошто је он увек готово самосталан у своме раду и без велике контроле на превијалишту. Он долази врло често у такав положај, да му је тешко одлучити се, да ли да евакуише или не, јер једно и друго може навући велику штету рањеноме, чији живот зависи од његове одлуке. С тога је потребно, да је лекар довољно искусан, савестан, пун иницијативе, слободан од утицаја војних команданта у погледу решавања судбине рањеника и у исто време довољно и хруршки васпитан.

Рад трупног лекара толико је важан, да високо стоји над радом осталих, и пун је пожртвовања и опасности, и ако се то довољно не цени. Трупни лекар је тај, који ради и за време борбе и затишја и води борбу са потајним непријатељима, вечито је у опасности, јер га сваког тренутка могу уништити, као што смо видели за време епидемије пегавог тифуса. И цифре говоре за то јасно; јер је у прошлим ратовима санитет имао губитака 40% и више док је остали официрски ред имао око 25%. Па