RTV Teorija i praksa

Ako televizija konkuriše radiju, to je prvenstveno zbog toga što u domove unosi zabavu, film, takmičarske igre, a u isto vreme kulturu i informaciju. Televizija je radio sa dodatkom slike. Radiju je otpor pao utoliko teže što se televizija radala pored njega, cesto kao mlađa njegova sestra, u okviru iste organizacije i javne službe. U početku se radio nije plašio da joj pozajmi svoje studije, da joj ustupi, a i da mu ona ukradé, deo osoblja. Izgleda da je postojala spremnost na nivou najodgovornijih da se žrtvuju stariji kako bi se dalo novodošavšem. Istraživanja, za koja se nisu interesovali, već su tada pokazivala da su TV-gledaoci postali neverni radiju; broj časova slušanosti suzio se vrlo mnogo, naročito u večernjim časovima kada su radijski programi veé tradicionalno imali najširu publiku i na nju koncentrisali najveći napor i najveću invenciju uz najveća materijalna ulaganja. Programski stručnjaci, čak i oni u internacionalnim krugovima, smatrali su da je radio lišen slike postao invalid, da je osuđen na propast, da ce ga svi postepeno napustiti i da ée nestati. Danas se zna da je radio pretrpeo ozbiljnu krizu, ali da se iz nje izvukao i da se nije lose ponašao tokom godina koje su usiedile, jer je znao da se preobrazi. U tim izmenama tehnika je odigrala svoju ulogu. Cak i kada se televizija, luksuzan i glomazan deo nameštaja, uselila u dnevnu sobu i zahtevala tišinu cele porodice okupljene oko »neobičnog prozora u svet«, tranzistorski radio-prijemnik se individualizovao i počeo da prati one koji su želeli da se izoluju. Trebalo je samo još izmisliti različite programe za sve one koji se vise nisu nalazili pod zajedničkim imeniteljem porodične slušanosti. Radio je uvek bio ograničen srednjim talasima koji su, da bi se izbegla interferencija, shodno internacionalnom planu podele etra, dozvoljavali samo

određen broj frekvencija i, prema tome, ograničen broj ođašiljača i programa. Frekvencijske modulacije nisu bile novina i zahvaljujući njima mogli su da se množe programi. Gramofonska ploča bila je uvek oslonac radiju, osim u onim organizacijama koje su, na zahtev sindikata, morale da precène živu muziku. Prvi električni snimci, koji su 1925. godine znatno poboljšali zvučni kvalitet, đošli su tačno na vreme da pruže radiju debar repertoar. Long pley ploče, nastale u SAD 1947. godine, znatno su proširiie ovaj repertoar, kako u oblasti lake, tako i u oblasti ozbiljne muzike. Najzad, radio je mogao da poboljša kvalitet proizvodnje i zahvaljujući razvoju snimka na magnetofonskoj traci, što mu je omogućilo da se odrekne direktnog kontakta ukoliko se on nije nametao prirodom emisija; magnetofon je übrzo postao vrlo lagan i rukovanje njime tako lako da je i novinar mogao da ga upotrebi na terenu i na taj način sačuva sav materijal; reportaža se tako potpuno izmenila. Radio se obnovio zato što je znao da koristi tehniöki progrès, ali i zato što je znao da izmeni svoje ciljeve. Odbio je, na primer, da se bori protiv fascinacije malog ekrana tokom večeri. » Kako televizija u Evropi nije emitovala programe tokom celog dana, radio je mogao strateškida dejstvuje, prenoseći svoje napore na dnevne programe. To je nametalo izmenu ambicija. U toku dana publika je manje raspoložena nego za vreme večernjeg odmora. Slušanje radija mogio je da se obavi u alternaciji pasivnog i aktivnog praćenja. Radio je morao da prati aktivnosti koje se obavijaju u toku dana. Slušanje radija u večernjim časovima uvek je bilo manje ekskluzivno nego sto su to zamišljali oni koji odgovaraju za programe. Radio je dugo prezirao svoje pasivne slušaoce: nepažljivo slušanje smatrao je greškom skoro manom koje se treba osloboditi. Cesto je postupao kao da ima samo aktivne

33