RTV Teorija i praksa

celovite, ali kontrastne i prilično specijalizovane programe. Jedan od programa najčešće je negovgo emisije koje su se svima obraéale, ali se razlikovao od jedinstvenog programa pre 1940. godine. Ovaj »prvi program« Di »nacionalni program«, kako su ga cesto zvali, oslobodio se svih emisija koje su pretile da ga odvoje od mase a posebno se oslobodio ozbiljne muzike i programa iz kulture. On je pre svega bio posveéen informaciji i lakom zvučnom dekoru. Takav je bio dnevni program, a uvede, imajući u vidu usređsređivanje većeg dela publike na televiziju, ovaj program je težio da se prilagodi potrebama onih koji nisu TV-gledaoci, pružajući im koncerte, dramska dela i druge prilidno ambiciozne emisije. Drugi program, manje ili vise regionalen, odgovarao je željama sire populacije: u njemu ima regionalnih informativnih emisija, lakih emisija raznih radio-igri, pozorišnih predstava, manje ozbiljne muzike nego na prvom. Sto se treéih programa tide, oni su svuda ostali sa uskim krugom slušalaca; nikada nisu imali vise od 5% ukupne radiopublike. Oni predstavljaju izvestan luksuz, jer obidno zahtevaju znatna sredstva za realizaciju, ali su jedna vrsta alibija organizacijama javne službe, jer nastavljaju da ispunjavaju funkcije transmisije kulturnog stvaralastva; oni su isto tako geto jer zahvaljujudi njima,. drugi programi se mogu osloboditi dobrim delom onih tema koje bi mogie da odbiju najveći deo njihovih slpšalaca. Naravno, neke organizacije moraju da se zadovolje sa dva programa; ali ima onih koje su se proširile i na detiri programa. Tako u ORTF, koji je podelio treći program na onaj, koji se zove France-Musique, koji emituje ozbiijnu muziku, i France-Culture, koji je, uglavnom, governi program. BBC se, takode prestrukturirao u detiri programa: Radio 4. ima skoro ekskluzivno govorni program i posveéuje veliki deo informaciji, ali isto tako pozorištu, razgovorima i magazinima za specijalizovanu

publiku: Radio 3. nudi u toku dana kontinuirano ozbiijnu muziku, kultume emisije, pozorište u alternaciji sa koncertima; Radio 1. i Radio 2. usmererd su na programe zabavne muzike: prvi pop-muzike, drugi lake muzike (kompletirano svakodasovnim informativnim biltenom, igrama, feljtonima). Radio 1. najveći značaj pridaje mladima. Pedesetih godina tinejdžeri su dobili društveni značaj, pa su postali meta sredstava masovnih komunikacija i trgovine. Njima-su bili namenjeni stampa, časopisi, filmovi, oni su, sa »idolima njihovih godina« Elvisom Prislijem i Džonom Holidejom, lansirali vrlo specifičnu muziku koju su odrasli odbijali: rok, tvist, je-je i pop. Tada je veliki broj radio stanica kreirao mnoštvo emisija za mladež, BBC je mlađima posvetio čitav jedan program kako bi se na svom terenu borio sa radio-piratima koji su, sa starih brodova, usidrenih van teritorijalnih voda, emitovali programe isključivo za mlade. Ostale društvene kategorije nisu uspele da za sebe rezervišu kompletne programe, ali su njima desto posvećivani svakodnevni blokovi: žene, starije osobe, deca, poljoprivrednici, strani radnici. Uvodeći raznovrsne emisije u svoje fcrograme u cilju zadovoljavanja publike do koje je želeo da dođe, radio je usavršio funkcije koje je obavljao i množio ih. Boreći se sa televizijom, radio je najveći značaj dao informaciji. Novinar, čak i ako se drži objektivnosti nastoji da svoje informacije personalizuje; da činjenice i mišljenja, koja prikazuju udini razumljivim, da ih ilustruje zvučnim dokumentima i svedočanstvom; specijalizuje se da bolje objasni, intervjuiše bez ustrudavanja, provocira razgovore; njega publika pita, a on traži mišljenje slušalaca. Radio-novinar voli magazinske emisije u kojima može da pokrene izvesne problème. Sadržaj informacije se takođe prosino: manje je striktno politički, kao što

35