RTV Teorija i praksa

izražajnom tehnikom (tehnikom filma), interpretiraju se na osoben i neponovljiv način (u određenom žanru i rukopisom određenog autora) neki tradicionalni metaforički sadržaji nasleđeni od literature. Epohu filma, prema tome, karakteriše dvopolni literarno-ekspresivni sadržaj (pri čemu se složeni filmski jezik nikada ne konstituiše na principima književnog jezika, uprkos mnogim mogučnim gramatičkim i semiološkim paralelama, što je i dovelo đo teze da se filmom, u stvari, „prevazilazi jezik”). Epohu televizije, međutim, karakterišu raznoliki elektronski sadržaji, pri čemu elektronske kamere verno „preslikavaju” neka autentična i neponovljiva zbivanja u studiju ili van njega (ti spektakli, u formi direktnih prenosa, nemaju metaforičko značenje, već se posredstvom jednog jedinstvenog tehnološkog postupka samo predstavljaju najširem auditoriju takvi kakvi su). Sve tri epohe (literarna, filmska, televizijska) razume se, paralelno traju, njihova izražajna sredstva se prepliču, što komunikaciju danas čini veoma složenom, kao i stvaralačku praksu. Imajuči na umu osnovna obeležja različitih medija (njihov „metaforički”, „ekspresivno-metaforički” i „nemetaforički karakter"), možemo razmišljati i o sličnostima i razlikama bioskopskog i televiziiskog filma sa gledišta dramaturgije. Film, dijalektički gledano, predstavlia samo prelazni izražajni oblik nastao između „literarnog" i „televizijskog" načina izražavanja - između dugogodišnje epohe književne reči (koja i danas dominira kao osnovni i nezaobilazni oblik međuljudskog komuniciranja) i relativno kratke ali intenzivne epohe elektronske slike (koja je komunikaciju učinila neuporedivo masovnijom, efikasnijom i bržom, oslobađajući je eliptičnosti). Film se, dakle, pojavio u međuprostoru između tradicionalnog književnog, eliptičnog i metaforičnog govora, nastalog iz Ijudske mašte (koji podrazumeva nadgradnju i dozvoljava interpretaciju) i televizijskog direktnog prikazivanja nekih autentičnih zbivanja, preuzetih iz svakodnevice (koja se iscrpljuju sama sobom, u vremenskom i prostornom kontinuitetu). Ako je bioskop „fabrika snova", televizija je radionica kroz koju prolazi sirova materija svakodnevice: zbog toga, recimo, montaža bez koje se ne može zamisliti metaforički jezik filma, nema tu presudnu ulogu kad je reč o jeziku televizije - jer, na filmu, montaža je kreativni metaforički postupak (čijom se eliptičnošču sugerišu određene dramaturške ideje i poruke), dok је na televiziji miksovanje samo tehničko-reproduktivni postupak (čiji je prevashodni zadatak da se, sa puno i senzibiliteta, sačuvaju prostorni i vremenski kontinuiteti, tokom traianja i prenošenja nekog spektakla).

6