RTV Teorija i praksa

U pruoj fazi, recimo, o filmu se često govorilo kao o snimljenom pozorištu, pa se i na radiju valjda moglo govoriti o snimljenoj zvučnoj predstavi? Međutim, već negde 1959-60. ja sam u pozorištu radio taj posao. A još 1954. počeo sa Matićem, pojavom Bagdale na sceni i, uopšte, moderne poezije. Tada sam počeo da razaram tu strukturu i takav način mišljenja. Zenitizam i nadrealizam i dađaizam, sve što se tada kod nas skupljalo, što je bilo, vrilo a i lično sam znao sve te Ijude, između ostalog - sve sam to već negde primenio kao pozorišni čin. Negde šezdesetih se to ostvarilo i na radiju. Uzimao sam motive, poetske slojeve, kao nove glavne junake, kao nove ličnosti, Recimo, uzmimo pesmu. To je Dilena Tomasa I nikako neće smrt imati vlast, koja traje negde oko dva minuta najviše. U mojoj verziji to je trajalo oko pola sata. Sve su rečenice dobile oblik glavnih junaka, počele su da nose niz drugih značenja, da se porede s drugim rečenicama i oplođuju njima, da se suprotstavljaju, i tako je nastala skoro simfonijska poema. Taj potpuno novi prilaz obuhvatio je i Matićevu poeziju, Orfej, put svetlosti, Elijarove zone, Bretonove slike, Magnetna polja, Pustolinu Vladana Radovanoviča, Igre Vaska Pope, Miju Pavioviča, itd. Ta naša poezija, koja je uvek tu bila, dobila je potpuno drugi oblik, prosto dramsku tenziju naspram stvarnosti, stvarnosti koju je trebalo razoriti, koja je bila useljena u jedan hačin mišljenja. Trebalo je na neki način protivstaviti se tom zatvorenom jezgru, krugu tadašnje radio-dramaturgije ili tzv. radio-drame. Vaš primer i drugi srečni primeri govore kako je radio tada pronalazio svoj autentičan jezik zvukovnog znakovlja. Osvrnite se na položaj radio-stvaralaštva u nas. Kakav je zapravo stvarni položaj radio-reditelja u našem radiju i režije kao takve i je li mogućan radio kao umetnost? Ne znam da li je odbijen iko ko je na Radio-Beograd došao s nekom inovacijom, sa nekim predlozima. Radio je uvek imao tu sreću, a za neke nesreću, da se nije mnogo bavio političkim teatrom; naime, to je suviše jako sredstvo da bi, pored svoje jednodimenzionalnosti, još uzimao politiku kao drugu dimenziju u koju treba da se utopi. To bi bilo stvarno osiromašenje. To ne znači da je on odustajao od političkog dela, od bilo čega što postoji u umetnosti; on je samo bio prisiljen da to jezgro umetnosti stalno izgrađuje i na neki način oživljava. Ono što se tada desilo na radiju, sada manje-više rade svi, a to je, po meni, deo istorije, A danas biti tako moderan, danas

46