RTV Teorija i praksa

ja sve to, ali mislim da radio mora sebi da dozvoli više one slobode koju imaju druge umetnosti. Hoćete reći da je prevashodni zadatak radio-reditelja da stvara zvučne, mentalne slike i da stvara mentalitet novog zvuka, iz korena same stvarnosti? Apsolutno. Pošto razgovaramo o estetskim procesima radio-režije, najviše nas zanima predmet umetnosti radio-režije. Šta to reditelj radi u svom umetničkom prosedeu u radiju? Jer valja primetiti da je reditelj na radiju zaista središnja umetnička i kreativna ličnost Kad sam ja došao na radio, 1960 (inače sam i pre već radio na radiju) nikako nisam mogao da shvatim zašto 20 stranica traje jedan sat Jer to predimenzionirano ikonoboračko poštovanje reči u stvari je na neki način odražavalo stanje jednog drugog duha, koje se reflektovalo kroz isti instrument, isti okovani medij. Svaka reč se odveč poštovala, To je trajalo beskrajno kao naše konferencije - po pet sati - a posle odeš i ne znaš o čemu je bila reč. Sve je vrlo dugo trajalo. Onda sam ja došao i najnormalnije rekao „Molim vas, Ijudi, ovo mi izgovorite brzo”. Hočete reći da ste zatekli „radio-kazalište”? I radio-kazalište i razvlačenje, jer je svaka izgovorena reč - đa li u umetnosti, u politici, ili na planu otkrivanja sociologije, jer smo tada otkrivali nekakve nove predele - svaka rečenica je tada izgcvarana kao veličanstvena... Bila je to neka radio-retorika? Da, „olovne cipele radio-govora”. Kod mene je 20 strana normalno trajalo 26-27 minuta, To je bio šok, ali su ga svi vrlo lepo podneli, To übrzanje govora sam de facto ja izveo. Pošto znam da su samo tri-četiri giumca napravila nešto bitno u pozorištu, i promenila nekakvu situaciju, baš tu sam se okrenuo Branku Pleši. Pleša je übrzao govor, a Bata Janičijević je, mislim, pre toga uradio još jednu stvar bitnu za prodor savremene rečenice. On je, „duvajuči”, omalovažio velike reči: Ijubav, gde si, to je večnost, sjaj... Sve te velike reči govorio je usput, sve su one bile pored njega, uzgred. A važna je bila akcija, radnja, mišljenje, ono od čega telo egzistira, Bata Janičijevič je prvi glumac koji je progovorio ukupnim telom. Glas mu negde čak nije ni bio potreban, pa je nešto mrmljao. Pleša je, pak, übrzao govor - to se zna, onaj čuveni monolog Markiza Poze. Sa ta dva čoveka počinje, u stvari, prekretnica. Posle imamo

50