RTV Teorija i praksa

posao i da me vrate, sve ono kao što već odgovara urednicima. I otišao sam na taj prijemni ispit, bio sam primljen (na tom prijemnom ispitu) i raskinuo radni odnos... Mića Tatić: Kolika ti je sada penzija? Vlada Pogačić: ništa... i došao u Beograd u filmsku školu, zapravo u internat tetke Gite Predić i tu, naravna stvar, počeo je jedan sasvim nov život. Radivoje Lola-Đukić: Ja sam slično Vladi došao na malo neobičan način u tu Visoku filmsku školu. Bio sam određen da idem da studiram filmsku režiju u Sovjetskom Savezu, a bio sam inače u to vreme urednik na Radio Beogradu, urednik drame i dečjeg programa, to je bilo nešto zajedno - i jedno i drugo. I onda su rešili đa više ne šalju u Sovjetski Savez nego da se osnuje Visoka filmska škola kod nas pa sam i ja prešao. Nisam bio u internatu kao ostale kolege, stanovao sam kod kuće, a samo sam dolazio da slušam predavanja i to samo predavanja iz režije, pošto one ostale predmete, s obzirom da sara рге toga studirao slikarstvo, pa književnost, nisam morao da slušam. I kod Smilje Mandukić nisam morao. Onda sam se zvao Rađivoje Đukić, sad sam još dođao ono Lola. Dragomir Felba: Dobro, imao si devojačko prezime. Lola: Pa, imao sam devojačko prezime. Vera Jokić: Kad sam završila gimnaziju ja sam se odrnah zaposlila u Sarajevu u Ministarstvu industrije i rudarstva kao sekretar personalni i najmlađa u ministarstvu. Jednog dana dođe inženjer Latal, žena nekih pedesetih godina, vrlo stroga, autoritativna, svi smo je se plašili i kaže: - „Drugarice Vera” - donese mi list „Borbu” i kaže - „pročitajte ovo” a to je bio konkurs za Visoku filmsku školu. - „Molim vas razmislite, ja želim da se vi javite.” Ja se našla u nebranom grožđu. I, stvarno, napiše jedan kolega u moje ime i to Republičkom komitetu za kinematografiju BiH. Dobijem odgovor da sam primljena i da idem sada na novi prijem u Beograd.

180