Slike iz seoskog života. Sv. 3, page 82

62 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

ишкушеније, но избави нас од луковаго“,.. Оно зуји, зуји... Дођем до гране где се у'ватио, видим матицу, па све ближе и ближе њој... У'ватим је лепо руком, па доле... Снижем се низ дрво... Рој за мном... Ја матицу у празницу, рој за њом, а ја онда празницу на раме, па кући... Али и ваља!... Ево види!...

И диже кошницу, и ја видех како је лепо уређено саће изнутра. Уосталом, ја се у челарењу ништа нисам разумевао... Он ми показиваше докле у саћу меда има; хваљаше тај мед, кога називаше „Липовац“ и говораше да је он лек од сваке болести.

Затим, причао ми је о челама: како он по њима позна кад ће бити лепо, а кад ружно време.

— Кад год ружно време 'оће, све су у својим кошницама; ниједна отуд не миче; а која је на путу, жури дома пре времена.

Онда ми је причао о трутовима. Прича, како оне челе „што праве мед“ лепо њих једнога дана избаце напоље.

— Па, море, отимају се, неће да иду. Али оне лепо докопају, па га избаце; тек видиш како га преокупише три-четири њи', па га котрљају — рече чича смејући се...

__Био сам жедан. Одем на бунар и напијем се лепе воде.

Сунце је већ било на смирају. Ја се вратих натраг да се са чича Пуром поздравим. Он беше у липњаку.

— "Оди 'вамо! — викну ме.

= Ама, ја бих ишао.

— Седи, сад ћеш. Лепо је сад с вечера, јер има месечине.

Липа је мирисала божанским мирисом. Чика Пура сео, леђа ослонио на једно дебло, па дигао главу, а поглед му светли и око влажи. Ко зна шта је чича мислио!

— Је ли, чиког

= Шта, роде»

=— Кад си последњи пут био у селу2

= Нисам био има... не памтим,