Slovo o Lapovu

ПРЕПОРУКА ЗА ЧИТАЊЕ

Стеван Стефановић

СРПСКЕ ЗЕМЉЕ ПРЕ НЕМАЊИЋА

Фото: .

КАД АУС А Па

Марко Алексић је магистар археологије

и писац научно-популарних књига са тиражима од готово двадесет хиљада примерака. На светску научну сцену Марко иступа књигом „Средњовоковни мачеви у источној Европи“, коју је написао на енглеском језику и која представља његово животно дело. Из ове књиге се данас учи на страним универзитетима, и то је једина књига која је свеобухватно обрадила по типовима све врсте средњовековних мачева у источној и јужној Европи. Једноставно речено, ако се бавите средњовековном археологијом или историјом, посебно у вези са наоружањем, морате консултовати књигу Марка Алексића.

Након _ међународног признања и потврде његовог рада, Марко Алексић почиње да пише за „Лагуну“, једну од наших највећих издавачких кућа. Најпре је објављен „Српски витешки код“ научно-популарна књига о витештву у средњовековној Србији, затим књига о Марку Краљевићу, и најзад „Српске земље пре Немањића“, која је изашла у априлу прошле године и о којој је овде реч.

Мислим да је веома важно рећи да су у питању научне књиге, које методолошки прате најсавременије европске научне токове и највеће светске научне стандарде, с тим да о њиховој вредности говори између осталог и сам тираж, о коме и књижевници, али и аутори научних књига могу само да сањају.

Археологија, која је као наука дубоко зароњена у прошлост, у току последње деценије знатно напредовала. Истраживања широм света доступна су научницима који своје резултате могу да упоређују са другима, тако да стално

долазимо до нових открића, и самим тим и прецизније можемо да датујемо археолошке материјалне налазе.

Предност археологије у односу на друге хуманистичке дисциплине је та што ако приступимо · налазу, артифакту, без емоција, или претходног предубеђења о чему се ради, пред нама иступа необорива потврда о животу у нашој прошлости, па још ако успемо да аналогијом са другим таквим налазима, добијемо и прецизни временски оквир, тада имамо несумњиве чињенице...

Честе су критике јавности да се у нашим школским системима једва помиње период од седмог века до стварања Немањићке државе. Међутим, ово није случај само у Србији. Ако говоримо о „мрачном средњем веку“, по речима самог аутора Марка Алексића, период од седмог до десетог века је најмрачнији период мрачног средњег века. Пре свега, јер имамо јако мало писаних извора из тог периода, иако је Европа какву данас познајемо _ настала управо у тим вековима.

Тада већина европских народа ступа на историјску сцену, пре свега словенски народи: Чеси, Пољаци Руси; Хрвати нешто касније у деветом веку, и пре свих њих, Срби. С тим што је важно да овде напоменем да јасна диференцијација између словенских племена, али и међу српским племенима (Моравци, Тимочани) није била толико јака, као на пример код германских народа.

Име Срби је, по речима самог аутора, најстарије име словенског народа које се званично помиње, први конкретан словенски народ који се помиње већ 630-631. у западном извору псеудо Фредегару. Овај извор наводи Србе као претходнике или вође, велике групе словенских народа, а и у једном тренутку, као најзападније словенско племе, чак до обале реке Лабе, где смо се граничили са франачком државом Карла Великог и били граничари. Ово својство граничара, односно народа који живи на месту сусрета две велике цивилизације, два велика царства, нас Србе прати и до данас.

Лаба или Елба је бела река, на латинском Албо, што је назив за белу боју. У словенској терминологији, у којој боје означавају стране света, бела је означавала запад. Срби су своју тадашњу државу звали Бојка. Наши су преци живели у Подунављу, на ободима Балканског полуострва, са осталим протосло-