Slovo o Lapovu

венима, средином петог века, то данас можемо да тврдимо са сигурношћу.

Већ у време ромејског цара Иралија који влада од 610. до 641, негде око 630. словенска племена долазе до Солуна, оснивају насељс које се зове Србица, затим наши преци, као представници народа који брани границе царства од упада Франака, преговарају са царским намесником. Пошто нису били задовољни земљама у околини Солуна, враћају се на западни Балкан. У једном тренутку словенска племена се спуштају чак до Пелопонеза и излазе и на егејска и јонска острва, док на Јадранском мору Срби насељавају простор до реке Цетине у средишној Далмацији.

Будући да је наслов књиге „Српске земље...“ хајде да погледамо о којим је српским земљама реч. Најпре, реч је о римској провинцији Далмацији. То свакако није Далмација у данашњем смислу речи, већ се ради о области Јадранског мора, острвља и јадранског залеђа, на западу омеђеног Истром, коју Карло Велики узима од Византије, на северу, реком Савом, односно Посавином, на југу Јадранским морем, а на истоку с реком Дрином, — односно Подрињем. Поред Далмације, прва српска земља била је Босна, у чијем централном делу имамо потврду српских владара и цркава још од осмог века, затим свакако Рашка и Зета, Македонија, српско Поморавље и Тимок.

Пошто у овој књизи пратимо српске земље од седмог века, можемо са сигурношћу да истакнемо српског кнеза Дервана, кога помиње франачки хроничар псеудо-Фредегар, као конкретног владара, конкретног словенског народа Срба. Ми знамо и за друге словенске владаре који су постојали, живели и владали раније, с тим да они нису везани за конкретне словенске народе. Али на основу поузданих, писаних извора, ми знамо са сигурношћу да је кнез Дерван владар Срба.

Научни метод се баш по томе и разликује од псеудо-научних што своје тврдње може и да докаже. Ми данас, пре свега на основу истраживачког рада Марка Алексића и синтезе коју је извршио овом књигом, можемо са сигурношћу рећи да је кнез Дерван из седмог века владар Срба.

У свету се данас посебно истражује повезаност, односно континуитет средњег века са антиком, па чак и код нас, у региону, озбиљни научници из Хрватске и Босне, па чак и неке моје колеге по

10

Фото: Архива Завичајног музеја у Параћину

образовању пишу о вези средњег века са антиком на овим просторима. АрхеоАошка грађа показује да континуитет између антике и средњег века постоји и да идеја о досељавању Словена није тако радикална и оштра, већ да је реч о поступном досељавању.

На ширем простору данашње центраАне Босне, од Подриња до долине Неретве, па и даље до Врбаса, нађено је неколико најстаријих цркава, хришћанских грађевина у целом словенском свету, (остаци цркве у Дабравинама, црква у Зеници, локалитет Билимишће, Мали Мошуљ, Лепеница) које нам сада бацају ново светло на догађај примања хришћанства. Наиме, сматрало се да су Срби примили хришћанство у деветом веку. Сада имамо споменике, двоцифрен број цркава, које можемо поуздано да датујемо на другу половину осмог века, а постоје споменици који су још старији, на основу којих можемо поуздано да закључимо да су Срби примили хришћанство макар стотину година пре мисије свете браће Кирила и Методија, а можда и читавих сто педесет.

Грађевина која најбоље показује континуитет српске државности у Босни и иначе на Балкану је палата у Брези. Реч је монументалној грађевини – огромних размера - 31,5 м са 19 м, са полукружном апсидом, великом централном двораном и масивним каменим стубовима, која је припадала обласном господару, владару Срба у Босни у другој половини осмог века. Колико је овај налаз значајан показује и чињеница да је јако тешко одредити положај и пронаћи владарске палате из каснијих векова, па чак и из 12. и 13. века.

Од покретних налаза, свакако је најважнија Вишеславова крстионица, која је науци позната од 1859. када је откривена у Венецији. Реч је о каменој, шестоугаонај крстионици, високој 90 цм а широкој 120 цм која је служила за кршта-