Slovo o Lapovu

Славимир Стојановић

КОФЕР

Авион само што није узлетео. Сви путници седе на својим местима везани. Само господин Питер Мајло, велики архитекта, покушава да угура мали Чар у простор изнад свог седишта. Тамо ве стоји препун ранац чији је власник ср тинејџер са огромним слушалицама који СФ седи заваљен на суседном седишту поред 5 прозора. Кофер је класичан, чврстих „> ивица, ојачаних ћошкова, израђен од О светлобраон коже са ручком и две мета23 лне плочице за затварање са отворима за (О кључ. У њега стаје све што је Мајлу потребно: два пара панталона, две кошуље, два џемпера, три пара гаћа, три пара чарапа, три поткошуље, пар ципела и несесер. Није му први пут да одлази.

Уз помоћ стјуардесе поклопац пртљажног простора силом је затворен и авион већ убрзава на писти аеродрома у Ду баију. У даљини се виде силуете небоДера које изгледају као папирна кулиса неког акционог спектакла изграђена привремено за потребе снимања филма. Док авион у успону надлеће залив, Мајло угледа празнину у мору десно од вештачког острва Палма - место на коме је требало да му се оствари сан. У том тренутку авион захвати кратка али снажна турбуЛенција, пртљажник се нагло отвори, мали кофер излете напоље, архитекта скочи за њим, ухвати га у лету, затвори пртљажник и као да се ништа није десило седне назад у седиште са кофером у крилу, смирено положивши руке на њега.

Заједно су више од тридесет година, кофер и он. Био је са њим у Лондону када је завршавао студије на Ројал коЛему. Лако се селио из стана у стан све док га нису упознали са Елси, његовом првом женом. Талентован, упоран и маркантан, муњевито се пробијао у архитектонском свету без обзира на снажан акценат. ЈЕлси је нестала из његовог живота оног тренутка када је законски, после пет година у браку са Енглескињом, стекао право на стални боравак. Спаковао је свој мали кофер, прелетео Атлантик и запослио се у Њујорку.

Највише је волео нове почетке. Имао је невероватну способност да сабије моЛекуле сећања у кубни милиметар и настави као нови човек. У Њујорку се потпуно посветио послу. Мердевине којима се пењао биле су бескрајне, али се он за њих чврсто држао. Нико му на том путу није био потребан. Свако јутро је трчао по Централ парку, радио до касно

ВЕКОВЕ

> << =

12

у бироу у коме је временом постао партнер, а ноћу је из свог апартмана на 63. спрату као на длану гледао светла велетрада о којима је сањао као клинац.

, пред спавање, сваке ноћи, негде из ћошка, кофер га је гледао. Гледао и вукао. Ма колико успешан био, Мајло само то није могао — да мали кофер сабије у велики заборав.

Десет година Питер Мајло је одолевао коферу, све док једног дана није номинован за Прицкерову награду, најпрестижније архитектонско признање у свету. Као новопечени амерички Аржављанин продао је сву своју имовину, спаковао мали кофер и преко Хаваја отишао за Аустралију. На другом крају света, као да се његова челична воља заокренула. Архитектура га је све мање занимала, а имао је довољно новца да годинама не ради баш ништа. Тихо и неприметно, у његов живот увукла се усамљеност. И даље је сваког јутра трчао, а остатак дана је углавном ходао. Осећао се као да живи на највећем пустом острву на планети. Кофер га је чекао код куће, на истом месту, у углу код врата.

Покушао је и да се заљуби. Али, то је за будале. Била је ту и Софи, сурферка, и Нели, Бразилка и Елизабет, архитекта, ћерка неких богаташа. Е, са њом се чак и верио. Помислио је да је довољно што имају о чему да причају. А онда се она једне вечери није вратила кући из провода и тако потврдила све његове сумње у љубав као непотребну појаву. Све што је могао да уради је да поново почне да скицира, да пројектује, да проба да нацрта себе и свој живот из почетка. Морао је опет да оде. Овога пута није чекао да га кофер повуче. Позив је стигао из Дубаија. Посао снова - члан тима за пројектовање вештачког архипелага у облику мапе света. Седам континената на седам острва у сред Персијског залива. Цео нови свет. Од почетка.

Дубаи га је подсећао на Њујорк. Из велике удаљености. Живео је опет високо изнад града. Из свог апартмана гледао је право на залив, баш на место где су шлепери са огромним пумпама већ почели да набацују песак за нова острва. Пројекат је нацртао релативно брзо, за неколико месеци. Све је било по његовом. Ново и празно. Очишћено од сећања. Одлучио је да уместо хонорара узме делић острва који је представљао Европу. Ту је уцртао своју кућу. Свог себе. Новог. Најчистијег.

То је било то, ништа му више није било потребно. Кофер га више није звао. Напокон је успео да га сакрије од себе. Међутим, године су пролазиле, а