Slovo o Lapovu

пројекат се растегао. Питер Мајло више није могао да трчи сваког јутра, а ни да шета по цео дан. Било је превруће. Није био усамљен, већ потпуно празан. Чекао је да се напуни новим собом чим се усели у своју кућу. Дани су се развукли у један те исти дан плавог неба и ужареног сунца, све док пројекат вештачког архипелага није угашен због превеликих трошкова. Мајлов нови свет од песка однео је ветар.

Данас је кофер поново са њим, у његовом крилу, у авиону. Управо су из Дубаија слетели у Београд, где је Петар Милошевић започео студије архитектуре почетком деведесетих. Имао је среће да га кофер одведе у Лондон баш када је Југославија почела да се распада. На београдском аеродрому нема гужве, само гомила таксиста који се надају што дужој вожњи. Познати архитекта бира неки велики немачки аутомобил и одбија понуду таксисте да кофер смести у пртљажник. Возе се аутопутем кроз Београд, а онда настављају јужно. После тачно 112 километара искључују се са аутопута и готово одмах стижу у Лапово.

Леп летњи дан, сунчан, благи поветарац, густа крошња липе и клупа преко пута улаза у зграду у којој је Петар одрастао. Таксиста одлази, а он непомично стоји поред клупе. У руци му је мали кожни кофер који је са њим обишао цео свет. Тај кофер није његов. Татин је. То је исти кофер који је отац паковао и са собом односио сваког понедељка када је као трговац кретао на пут по Југославији. Све потребне чисте ствари мајка би уредно припремила у недељу, а када би се вратио у петак, прљаве ствари из кофера су ишле право на прање, а мали Петар је иза затворених врата кухиње слушао кикотање које би обавезно заменило лагано појачавање музике. Викенди када је отац био код куће, а мајка певала док је простирала веш, били су најсрећнији дани његовог детињства. Све док једног петка кикотање нису заменили свађа, вриска, псовке и ударци. После пар месеци то се поновило, а онда све чешће, док није постало правило. Отац је викенде проводио у кафани, а мајка више није певала. Срећу је заменила бесконачна туга смештена дубоко у мајчиним уплаканим очима. Мали Петар је одлучио: отићи ће заувек од куће, али ће украсти мали кожни КГ узрок свих ужаса овога света. Вребао је праву прилику, полако сакупљао новац и једне суботе, пре него што су се његови пробудили, са татиним кофером у руци, побегао возом за Београд.

Сада, скоро тридесет година касније,

пење се на други спрат зграде где његов отац још увек живи. Мајке одавно више нема. Испарила је заједно са својим сузама. Ограда на степеништу завија под слојевима црне масне фарбе која годинама сакрива рђу, камене степенице се повијају од тешких корака, испуцали зидови се предају времену, а рупе на плафону откривају трулу трску. Зграда се руши изнутра. Тамнобраон боја отпада са врата у вертикалним фронцлама,

шшијунка је мутна, квака изгледа као да је вековима нико није додирнуо. Плочица са презименом је одавно отпала. Само је отирач нов. Син са кофером у руци стоји на њему. Рука сама крете ка звону, али се на пола пута заустави. Лагано спусти кофер испред врата и као да лебди, у трансу сиђе низ степенице, пређе улицу и напокон седе на клупу. Питер Мајло још једном погледа у густе прашњаве завесе иза прозора на другом спрату, дубоко уздахне, мирно склопи очи, склупча се као дете и заспа дубоким сном у сенци липе.

„Пупак Балкана" (Лапово 2020)

СЛАВИМИР СТОЈАНОВИЋ је београдски дизајнер, визуелни уметник, креатор бренда Фужро, аутор романа „дДевет" (Апитопше, 2018) и серијала дечјих сликовница „Синги лумба“ (Лагуна). Његови пројекти у домену дизајна добили су преко триста међународних награда. Добитник је и Награде за животно дело Удружења за тржишне комуникације Србије. Ради као професор на Фалултету примењених уметности у Београду.

Фото; Архива лаповачке библиотеке