Slovo o Lapovu

ДЕЧЈИ КУТАК

Василиса Пешић

ДВЕ СЕСТРЕМ ПЕЋИНА РЕЛИКВИЈА

Једног тмурног јесењег дана, звоно шко-

ле „Доситеј Обрадовић" зазвонило је јаче него обично, најављујући крај првог дана школе. Убрзо потом зачу се викање. Деца су се гурала у ходнику и истрчаше у двориште, а затим се примирише. Запутила су се или у биоскоп, или у парк, или у позориште, код баке и деке, код маме на посао, а нека су само седела на клупи испред дворишта, заједно са пријатељима. Само једна девојчица је била сама. Дискретно се одвојила од остале деце и једноставно отишла.

Сама је гацала по барицама које је правила кишица што је управо почела. Крила се под густим крошњама, све време рачунајући колико јој треба времена да стигне... тамо где је желела да стигне. А када поче право невреме, сви на улици потрчаше, свако на своју страну, тражећи неки заклон. Само је усамљена девојчица нормално наставила да хода, као да уопште не пада киша. У једном тренутку девојчица се зауставила поред жуте зграде и скинула капуљачу, откривајући насмејано лице са изразом великог олакшања. Ушла је у зграду, ужурбано се попела уз степенице и покуцала на врата стана на првом спрату, притом склањајући мокре шишке са лица другом руком. Наступила је непријатна тишина, као да нико није код куће. И даље је стајала на истом месту. Потом се отвор за пошту отшкринуо, и два крупна зелена ока су се појавила. Округла квака се заврте.

Шкриииининип!

И врата се отворише. А чим су се врата стана отворила, указала се сићушна девојчица, одевена у црвено од главе до пете. Рекла је: „Стефанија! Тако си ми недостајалааа! Па, јеси ли је донелаг Јеси ли, јеси ли донела ЈЕЕСИИ ЛИМИИ>" Стефанија ју је збуњено погледала, и рекла утучено:

» Молимг Шта сам донеларг Не разумем, Закице." Зарија је изгледала тужно, али и разочарано. „Па, знаш... обећала си да ћеш ми донети ону књигу из библиотеке...", слегла је раменима. Тада је Стефанија почела да се смеје. Уперила је прстом у своју сестру и узвикнула: „Прешла сам те! Хаха! Наравно да нисам заборавила, блесо!" Зарија је уздахнула, као да јој је пао камен са срца.

После непуних десет минута, обе су седеле крај топле пећи и Стефанија поче да чита причу:

Некада давно, пре мнооого година, једном шумом шетала су се два брата. један се звао Алас, а други Антонио. Ишли су тако путем, кад наиђоше на рупу, а у рупи стоје пет стараца седе браде до појаса. Старци им рекоше да им треба помоћ да изађу из рупе, те им Антонио и Алас помогоше да то учине. У истом часу када је последњи старац изашао из рупе, блесну јака светлост и пред браћом се указаше чаробњаци који им понудише, у замену за помоћ, да им подаре пет чаробних реликвија, с тим да би један од њих двојице морао добити један предмет мање.

Први чаробњак подарио им је мали џепни сат, који је могао да промени ток времена, врати те у прошлост или одведе у будућност. Ту реликвију је ставио на златно постоље.

Други им је подарио корпу у којој је увек било хлеба и воде за пиће. То је поставио на камено постоље.

Трећи им је подарио магични камен, који је имао моћ да оживи мртве и поставио га је на дрвено постоље.

Четврти им је подарио платнену врећицу у коју си могао да ставиш све на овоме свету, али у њој никада неће понестати места. И он је постави на постоље од леда.

Када је последњи чаробњак требало да им поклони магични предмет, затражи да Антонио и Алас одлуче коме ће последњи дар припасти. Похлепни Антонио инсистирао је да њему при-