Slovo o Lapovu
НА КОРЗОУ КРОЗ ВЕКОВЕ
Бошко Протић
НИСУ НЕМЦИ У ЛАПОВУ
— Хоћеш лир — Хоћу! Наравно!
жжж – Иг Где је прича» – Добро, Данијела, знам да касним, ама
нису Немци у Лапову! Послаћу ти ускоро.
жжж
„Нису Немци у Лапову2!“
Тешко да значење тих речи може да разуме неко ко није Крагујевчанин. И тешко да може да доживи везу која постоји између „великог“ и „малог“ па а траје од њиховог настанка јер
апово јесте део Крагујевца. Додуше, подаље од центра, а у надлежности неких Аругих поштара и позорника, али сасвим сигурно је део крагујевачког миљеа.
Мање. припада већем! Некада буде и обрнуто!
Свеједно је то за ову причу.
Има и других места: Баточина, Рача, Кнић, Рековац, Топола... али из њих нисмо полазили на путовања нити се у њих враћали као у наше Лапово. Одатле и тај осећај повезаности мог града и мог Лапова.
Док су шинама често тутњале локомотиве теглећи композиције вагона пуних терета и људи, Лапову смо се враћали као луци из које испловљавамо на немирно море непознатог. Главни разлог за долазак у Лапово била су нека нова путовања, а сваки силазак са платформе вагона на бетон перона вриштао је радосно: „Вратио сам се у Крагујевац.“
Толико о „нама“ и доживљају Лапова у душама Крагујевчана.
А сада мало: ја!
Времена, таква каква су, многе ствари су променила. Возовима у Србији, данас, путују само мазохисти, а Лапово убрзано губи романтични сјај жељене луке на обали – Велике Мораве. Остале су успомене — нама који смо успели да их стекнемо. И да их носимо изврдавајући све до доласка „оног Немца“, што не улази у Лапово, већ међ' нервне ћелије, за које се тврди да су задужене за памћење. Сличице мојих успомена се пакују међу кликове неке прастаре камере, која шкљоца на све стране, а када хук збивања прође, седнем и правим _ албуме. Сликовнице сећања. Не ређам снимке
12
хронолошким редом. То ми је глупо. Тако раде само немаштовити. Волим да их све помешам, па се измакнем и посматрам целину слике.
КликК:
Боћа забеђује лепушкасту снајку на станичној клупи док чекамо долазак „Полонија скспреса“ из Софије који ће нас винути чак до Варшаве, да тамо купимо · двадесет две тренерке за Фудбалски клуб „Опланић“. Воза нема да на частан начин Боћи направи оправдање и одступницу из изгубљене позиције. Нема га сатима.
КликК:
Прекоманда. Из Београда телефонирам мојима: идем за Куманово. Док композиција путује кроз Поморавље, нервирам се јер све је ту моје, али „служба у ЈНА“ ме води без заустављања даље. Воз стаје у Лапову. Налакћен на прозор купеа не могу да верујем шта видим; супруга, њен брат и снахаг! Брат је подиже на рамена. Мене другари - питомци држе нагнутог кроз прозор до појаса. Грлимо се. Гоубимо. Нема времена за разговор. Само онај њен здрави мирис румене јабуке и додир отетог ми раја. Чврст загрљај се опире лаганом поласку воза... Трапави трк њеног брата по перону и... када је воз убрзао... снажне руке класића које ме враћају на тапацирано седиште.
И одмах ту и још један КЛИК:
Децембарско предвече. Воз се зауставља у Лапову. Силазим. Завршио сам. Одужио дуг држави. Вратио се. Код куће сам! У сред Лапова али — код куће. Огроман терет је остао да путује ка Београду. (Оставио сам га силазећи. Нисам слутио да ће ми се још неколико пута у животу исто бреме качити на леђа да ми ради о глави, али у том часу, у том хладњикавом сумраку, грејала ме је идеја да је епизода са еполетама завршена и да ћу петокраку и звездице које сам украо на раздужењу, моћи да спакујем у неку кутију и чувам као трофеј.
КЛлиИкК:
Дошли смо у Лапово да ми нешто покаже.
— Овај локал се повољно издаје. Да га узмемог
– И» Шта ћемо са њимр
– Да отворимо фризерски салон!
— Шта ти о томе знаш
– Ништа. Али то је добар бизнис. Свима расте коса.
Стално. ·
Гледам је док седимо у башти кафеа испред библиотеке у Лапову: свашта би