Slovo o Lapovu

Миљена Дрндар

ЈОВАЊДАН КОД КУМОВА

Е8 Зимска су јутра незнатно различита О од сумрака. то јутро, на Светог Е= Јована, када је воз ушао у станицу га десет минута пре него је звоно цркве 23 избило подне, било је необично Бн светло и прозрачно. Волео сам тај о. Авадесети јануар када смо раном О зором сваке године кретали у Лапово код кумова. Волео сам тај мраз који ми је мрзао нос док смо чекали воз, и смештање у купе док мајка пази да не изгужва хаљину коју је облачила само за свечаности, као што је ова, јер другачијих није било много. И тај снег по пољима из кога вири стрњика сам волео док неколико сати точкови клопарају у свом једнаком ритму на путу за ту чувену станицу возова. Волео сам и тренутак када угледам таблу исписану ћирилицом и латиницом – Лапово, тај кратки трзај када све стане и знам да ћу се ускоро наћи у топлој кући што мирише на кувану ракију и вино, на жито, хлеб, врућу супу и игру са Јованом и Милетом. Најстарији брат Јанко је у војсци. Шумадија се овом градићу распрострла као ћилим, равна и питома у дубоком зимском сну. Пружали смо кораке дуж варошких улица, преко малог трга па лево, и тако продужили све док нисмо дошли до кумове дуге улице у којој су куће димиле своје оџаке и одавале нежно присуство спокојних станара у њима. Ту и тамо залајао би по који пас, и по који би му одговорио док смо пазили да не попадамо и не проклизамо по поледици тротоара. Мајка је носила корпу пуну дарова и држала оца под руку. Зелена капија им је увек помало шкрипала. Мене би преплавила милина. Под замагљеним прозорима Јовановића играла је светлост свеће. Стигли смо. Јануарски се мрак прикрада још од јутра. У четири поподне он је већ ту. Соба је пуна и сви се смеју. Кум је црвен од вина, весео и тужан у исти мах, Јанко није ту, није ни тражио одсуство. Друга времена. На столу су

са О = << =

12

= ЊЕ и | | а већ и колачи и нови се тањири стављају за вечеру. Из задње собе у којој се играмо чујемо жамор док у уста убацујемо целе штангле обланди које се топе. Неко звони на врата, што не би било необично да сви гости већ нису стигли, па и ручали. На вратима је непознат младић, каже да је на путу, и да је у истој јединици где и наш кум Јанко, па му је рекао да сврати и пренесе поздраве, и он ето, послушао јер је Лапово станица где стаје сваки воз. Није му било тешко да изађе и поздрави их. Кума цикну од среће, наврати га одмах унутра, куму пође суза, ипак има Бога, да се војнику сину са трпезе славске пошаље пакет. Одмах направише места, сместише га за сто, прво да руча, возови иду стално, нема да брине, а може и да заноћи ако буде касно. За војника је у српској кући увек било места. Ручао је све по реду, одговарао на питања, о војсци, углавном кратко, за понеко питање рекао би да не сме о томе, хвалио Јанка, хвалио печење, док су сви присутни гости најпре тихо слушали, да би онда већ весело раздрагани констатовали како живот удеси да увек ствари дођу на место. Наздрављали су већ видно срећни и