Slovo o Lapovu

пили све задовољнији јер се пакет већ увелико паковао у кухињи под будним оком куме. Кумина сестра и јетрва секле су и ређале печење и ситне колаче, паковале жито, сарму и сува ребра, гибаницу и пите, гледајући да још удену и парче славског колача и флашу ракије ако сме да понесе. Да војнику не буде претешко, а да пошаљу свега. Елем, спаковаше све до последњег милиметра кутије. Ми извукосмо Јованове бојице и папир, и нацртасмо брзо по војника и исписасмо пар речи поздрава Јанку, и то убацише на врх пакета. Кум Груја онда викну куми Соки да донесе коверат, те она нађе и донесе неки плави, већ коришћен, али другога у кући није било, те му кум написа пар реченица и извади пару да стави у коверат, а који ће лично, дечко који рече да се зове Драган, да преда. На то се и сви гости машише за новчанике да се војнику пошаље по неки динар да му се за трошак нађе. Кум је рекао да не треба, али одушевљење ситуацијом је било јаче. Већ су сви видели Јанка како прима пакет, како броји новац и замишља добро знану собу пуну драгих лица која му од срца у овај коверат одвајају радост да их се сети. Кума је већ престала да плаче од радости али су зато сузе повремено пуштале моја мајка и кумова сестра гледајући у нас који тек треба да идемо у војску. Није ми било јасно чему толики плач, али ја нисам много тога знао, па нисам ни за ово много питао. Када је Драган добро ручао, поздравио се, коверат је ставио у унутрашњи џеп, пакет увезан канапом понео у десној руци, и изљубивши се са свима, отишао. Остадосмо у некој спокојној срећи, углављени у међупростор сете и туге. Неко тихо запева, јер у таквом тренутку једино је песма имала смисла: „ЈЕј, по градини месечина сија мека...“

јанко никада није видео Драгана. Нити Драган Јанка. Драган је био преварант, који је тако гостовао ко зна колико пута, ко зна где и код кога. Није то важно. Нема толико превараната колико Шумадија може да их нахрани и дарује. И парадоксално, нико после оног првог беса, није ни мрзео Драгана. Драган нас је толико усрећио да ни његова превара није

12

могла да нам помути радост нашег сусрета са Јанком у мислима тога дана.

На свакој следећој слави смејали смо се својој лаковерности. Препричавали смо шта је ко рекао и колико га је ко хвалио, смејали смо се нашим цртежима, паковању пакета, смејали се, заиста се од срца смејали. Добри људи не мрзе и праштају. Они често не извуку ни поуке, уверени да и онај следећи не може бити преварант. И у праву су.

ИМ, ето, да није било тог догађаја, никада не бих у мапу Лапова уз воз, снег, славу, кумове, мирисе и мраз додао и једног оваквог Драгана и једне овакве нас.

Јанко је тог јануарског дана, док му је у кући горела славска свећа, морао са својом јединицом да раштчизшћава пут ка неком селу на Старој планини. Мештани су их свратили на ручак. Њему је запала кућа у којој је горела славска свећа.

Све је било тачно како треба.

МИЉЕНА ДРНДАР је рођена 8. децембра 1970. у Пожаревцу. Завршила је Правни факултет у Београду. Аутор ] је три романа: „Вага за нетачно мерење", „Два и два су пет" и „Зашивање облака“, као и многих прича,

путописа и песама у заједничким збиркама, новинарских чланака и блога. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Живи у Немачкој.

бо „~