Slovo o Lapovu

(1979), Небо у оку (1979), Свашта умем (1981), Савршетство ватре (1982), Хороскоп (1983), Ходајући на рукама (1984), Тако замишљам небо (1985), Пговке и нежност (1986), Издајство лирике (1989)...

Читалачкој публици познат је пре свега по збирци Плави чуперак (1965). Како су Љубавне песме биле сасвим нове и другачије, Микино непосредно и топло обраћање онима који нису ни велики ни мали наилазило је у почетку на негативне рецензије критичара, тако да је више од годину дана збирка чекала на објављивање. По издавању, доживела је велики успех и постала култна књига за младе. У Русији је штампана у 1.200.000 примерака“.

Уз поезију писао је и романе Степенице страха (1973) и незавршени Свети ветар као и драмске текстове Парастос у белом (1964), Женидба на оглас (1961), ГЛовечерје (1961), Ожужни март (1962), Рт Добре Наде (остао у рукопису).

Неке своје драме и сам је поставио (Гарави гокак, Камерни театар 57, Сарајево, 1975) на позоришну сцену неке су заживеле као радио-драме (Звездана река, Радио Нови Сад, драма на мађарском језику, изведена под насловом Звездане реке, 1959, Повечерје Радио Нови Сад, драма на мађарском језику 1961 и Ожужни марш Радио Сарајево, 1962). Отужни марш и Парастос у белом су своје интернационално извођење доживеле у Паризу и Монтреалу.

Отиснут у филмске воде, као сценариста и редитељ, радио је на неколико документарних и играних филмова. Документарци: Тројица из Сомбора (1967), у ком се три великана рођена у Сомбору: Петар Коњовић, Вељко Петровић и Милан Коњовић сећају старих времена; Мирослав Антић сам чита текст у филму, Споменик (1967), Хајде да растемо (1967), анимирани филм Страшан лав (1967) по популарној песми Душана Радовића, кратки играни филмови Атомска бајка (1957), Друга обала (1967), дугометражни играни филм Свети песак (1968), Доручак са ђаволом (1971, Златна арена за сценарио), Широко је лишће (1981)... У свом атељеу на Петроварадинској тврђави монтира, снима филмове, слика, пише, приређује читање својих стихова. Антић је радо рецитовао своје стихове у школама, кафанама, библиотекама, домовима културе, болницама, касарнама, истичући да их је писао крвљу и са муком. Међу његовим пријатељима били су како познати сликари, вајари, глумци, академици, универзитетски – професори, режисери тако и бербери, продавци новина, златари, чистачи улица.

Био је отац шесторо деце и имао три брака. Волео је бокс, џудо, фудбал, море, свој чамац, пловидбу Дунавом, кафану,

5) Поповић, „Антић њим самим,

кулинарство, радо се бавио баштом, више пута се лечио од алкохолизма, био је заљубљеник у живот и дружење са људима

Дела су му превођена на руски, македонски, енглески, албански, турски, мађарски, словачки, чешки, француски... Препевао је песме са мађарског Ференца Фехера, и словачких песника: Паља Бохуша, Михаила Бабинке и Јана Лабата.

Био је члан Удружења књижевника Србије.

Највише је учио од живота, а најмање из књига. За своје стваралаштво инспирацију је налазио у контакту и разговору са људима, у животу, догађајима у окружењу...

Према његовим стиховима компоновано је више забавних песама. Био је свестрани уметник, романтик, песник, новинар, сликар, боем и сањар особеног животног и стваралашког стила, био је један је од највеличанственијих песника. Већи део свог живота провео је у Новом Саду из којег је кретао на многа путовања до њујоршких предграђа, до Петербурга и хотела где се убио Јесењин, до Париза и упознавања са Жаком Превером, до Летоније и Мадрида, Цириха, Багдада, Скандинавије, Аустралије, Португалије, Монголије...

У Новом Саду се налази његова биста у Дунавском парку, као и на Петроварадинској тврђави, осам школа носи његово име, такође и две улице у Србији. Његове песме изучавале су се као лектира у основним и средњим школама и уврштене су у антологије дечје поезије.

Поезија

Мирослав Антић је пре свега песник, а у песнику једна отвореност, неконвекционалност, романи, фељтони, прозе, драме, епиграми, огледи, цртежи, филмови, преводи... У свакој области савремене уметности, у сваком потпису... песник. „Видите, све што сам у животу радио: на филму, у атељеу, у театру, у новинама — све је то у ствари један песнички посао и ја на све то гледам као на поезију, и у свим својим филмовима избрисао сам реч режија и написао: овај филм направио је песник Мирослав Антић. Да није таквих излета у неке друге уметности мислим да бих био сиромашан као човек и дабимии стихови били сиромашни. Према томе од свега што јесам — треба набројати само једно: песник.“

Већ након прве књиге поезије коју је објавио 1950. године, Итричано за пролећа, када је имао 18 година, могло се говорити о Антићевом таленту као „свежем песничком гласу“. Касније, 1954. године објављује Плаво небо, као потврду препо-

) Радован ПЛоповић: Војвођански разговори, Минерва, Суботица 1981. стр. 17 7