Slovo o Lapovu

НА КОРЗОУ КРОЗ ВЕКОВЕ

Дејан Вукићевић ИГЛЕНЕ УШИ

М МЕРТА5 КЕЗ

Без увођења, околишења, наговештавања, идемо право у срце приче: мој брат Радован и ја седимо у ауту поред пчелињака, на брегу понад Лапова, у срцу олује која се ненадано спустила ниоткуда.

ЗДРАВА ЛОГИКА

Шта радимо у ауту, крајње је логично питање. Склонили смо се од поводња и громова који праште на све стране. Радован ми открива да смо безбедни јер гром не удара у ауто. Нисам до краја схватио зашто је то тако, због гума које су проводници или чега другог, нема сад то никаквог значаја, важно је да смо на сигурном.

Хм, сигурномг

Шта радимо на пчелињакуг још једно логично питање.

Радован ме је први пут довео на свој пчелињак, но много важније је то што ће ми показати и једну сасвим посебну кошницу, кошницу с плочицом на којој је угравирано моје име.

о тог дана нисам ни слутио да се тамо негде, на брегу изнад Лапова,

12

можда баш на последњој коти Лапова, тамо где се завршава његова и моја родна Шумадија, налази кошница с пчелама названа по мени. Нисам ја ту ништа посебан, Радован је цео пчелињак крстио по фамилији, а како је то једна баш велика фамилија, имао

је преко две стотине пчелињих друштава. ДАРОВИ МОГ РОЂАКА

Не само да је крстио кошницу по мени, него управо казује да ми је и поклања. Пчеле ће, дакле, не само скупљати и доносити мед у кућу која се зове Дејан, већ ће тај мед Дејан и кусати. Има ли лепшег поклона од тога

Засигурно да има, али у овом тренутку, у ауту на брегу, окруженом преплашеним пчелама и помахниталим громовима, ниједан ми не пада на памет.

ГОВОРНИ ТОК

О чему још тече говор, заједно с поточићима који се сливају низ брег

Па, Радован ми крајње смирено збори о томе како су пчеле савршено организоване, шта све раде у кошници и ван ње. О пчелињем мајушном мозгу, толико малом да је величине сусама, да се може провући кроз иглене уши, уши једне не посебно ушате, осредње игле, рецимо.

Да би им олакшао налажење сопствене кошнице, офарбао их је у различите боје јер, ако разликују толике цветове, логично је да ће разликовати и кошнице. Ово ми не говори Радован, сам закључујем. А он каже да се свака врати у баш своју кућицу, без трагања и лутања.

РЕТАРДАЦИЈА ПРИЧЕ То ме наводи да се опсетим Радовановог оца Станимира, мог тече, ситног, вечито насмејаног човека који је створио и подигао њих седморо и био приморан да се сели из своје постојбине, Старог Раса.

Тако седећи у ауту и чекајући да олуја умре, и размишљајући о његовом оцу, зашто су морали да се селе, шта их је на то натерало, Радован, као да чује моје мисли, наједном започиње причу о свом оцу, о томе како није могао више да трпи нападе првог комшије мухамеданске вере, нападе на стоку,