Slovo o Lapovu

имање, укућане, па га је сачекао једне тамне ноћи, у шуми, иза дебелог стабла и ушицом секире, онако ситан, али секири очито вичан, окончао своје муке. Окончао их тренутно, како се испоставило. Напади јесу престали, али рођаци убијеног га оптужише.

Кривицу никако нису могли да докажу, али је мудри Станимир схватио да му је вакат за селидбу, јер се комшије умирити неће. Као мали Радован би често замишљао ту густу тамну шуму, каже.

И као да је наново чуо моју мисао: а, онда, шта се потом збило, Радован настави. Када је имао тринаест, може бити четрнаест година, док се враћао из школе у шумадијском селу, пришао му је непознат човек и стао да га испитује о оцу, о браћи и сестрама, све потанко и нашироко. Било му је чудно што странац говори оним истим нагласком којим су говорили најстарија браћа и родитељи.

анима се премишљао да ли да им пренесе шта се тога дана десило, а онда је схватио ко је заправо био

странац и због чега је дошао, и престравио се.

Тих дана доконао је још нешто важно: ако им исприча о сусрету с необичним странцем, онда ће и они, као и он, живети у страху од његове следеће посете. Уместо тога одлучио је да упише полицијску школу. Тако ће се обучити да може легално одбранити своје укућане.

А онда је на странца сасвим заборавио. ОБИЧАН ЖИВОТ

Стао је да живи обичан живот, полицијска школа у Каменици, свадба, жена, градња куће, ћерка, син. Свађе са женом, нова, млађа жена, унук, развод, нови брак, треће дете, друго унуче, нови посао, пензија, пчелињак.

ПОВРАТАК НА ПЧЕЛИЊАК Читав један живот је минуо, пре тренутка у којем се налазимо мој брат Радован и ја, на пчелињаку понад Лапова, где се скрио од онога тајанственог странца који је оно ономад походио његово село Закуту, где се још сакрио његов, сад већ

13

покојни, отац. Иза кута – Закута.

Прича ми Радован о пчелињем кратком животу, о томе шта све пчела обави у том маленом животу и колико је таквих живота неопходно да се направи једна шака меда, прича ми нашироко као да хоће том кошницом коју је назвао мојим именом од мене да направи пчелара.

Прича да је пчела симбол бесмртности, да су је користили и розенкројцери мећући је барабар поред руже. МИ слободни зидари, њима је кошница симбол марљивости, а важна је и за уздизање на трећи степен. Чак је и један папа, Урбан УШ, ставио на свој жиг пчелу, каже Радован.

рЕОЗ ЕХ МАСНМА

Прича Радован лагано и течно, смирен као да је, управо заређен, обукао ризу, као да све те муње којима божја рука црта по небу, све громове који нас заглушују, не види и не чује, као да га се то напољу ништа не тиче.

Радован прича о пчелињем мозгу не знајући да на његовом управо цвета мајушно биће, тако мало да је мање од зрна сусама, али, опет, довољно велико да се не може провући кроз иглене уши. Уши једне обичне, просечне игле.

„Пупак Балкана" (Лапово, 2020)

Фото: Александар Вулићевић