Slovo o Lapovu

протест према свему оном што је у поменутим тековинама лоше, неисправно и непотребно.

„Педесет једна застава“ Стевана Стефановића носи поруку истоветну прологу овог текста. Наш идентитет, наши преци и њихово пожртвовање, наш дуг према потомцима, наше су неотуђиве заставе. Као што се литургија, по речима аутора, незавршиво завршава, тако је и наша љубав према Христу, ближњима и отаџбини без краја.

За овакво сведочанство и овакав начин осветљавања теологије и историје, за несебичну деобу сазнања, ставова и осећања, и јасну поуку да познајемо само оно што заиста волимо, као уредник ове књиге, изражавам поштовање и ди-

вљење према аутору и његовом делу, и

топло га препоручујем. У наставку прочитајте један од текстова из књите, актуелан за наш децембарски

број. Стеван Стефановић

ЗАШТО СЛАВИМО НОВУ ГОДИНУ, А НЕ БОЖИЋ

Да бисмо решили проблем, морамо га прво дефинисати, одредити му границе (лат: Пе Нпне - одредити крајеве, међе, границе), односно да бисмо дошли до излечења, потребно је да поставимо дијагнозу.

У Србији, чекамо Нову годину, деца нам добијају пакетиће за Нову годину, ми китимо јелку и чекамо Деда Мраза за Нову годину, док читав свет кити јелку и чека Деда Мраза за Божић. И као да живимо у Матриксу, у неком свету искривљене перцепције, нико, апсолутно нико, од културних радника, великих медијских кућа, интелектуалаца, политичара, не примећује овај апсурд. Чак недавно, пре пар година, водитељица уживо пита дописницу наше велике телевизије са националном фрекфенцијом из Париза: „Шта зе добијају на поклон за Нову годину: дописница одговара: „Французи за Божић добијају: .... , и нико од гледалаца не примећује да се играмо глувих телефона.

Када кажем да читав свет добија поклоне за Божић, и да чека Деда Мраза и кити јелку за Божић, мислим на Северну

и Јужну Америку, Аустралију, и наравно Европу са Русијом, читав, макар формадно, на речима, хришћански свет. Чак се, ове године, и повела прича, да ли помињање Божића у контексту поклона и Деда Мраза вређа припаднике нехриштћанских вера. Дакле опет понављам Божића, не Нове године. Код нас у Србији, упорно, сви инсистирају на Деда Мразу који доноси поклоне и долази за Нову годину, а не за Божић.

На енглеском језику се јелка коју ми, традиционално, од Другог светског рата па на овамо, китимо за Нову годину, зове сћизшпаз шее = божићно дрво, дакле, не новогодишње, већ божићно.

Обратите пажњу на све филмове са празничмном тематиком, који су у Холивуду чешћи од филмова на било коју другу тему, од „филма „Умри мушки“ до „Сам у кући“, сви се одвијају у божићној, не у новогодишњој ноћи. И опет, сценографија је иста, јелка и поклони. Лекари и медицинско особље, широм хришћанског света, маскирани у Деда Мразове доносе болесној деци поклоне, погађате, за Бадње вече, уочи Божића, једино код нас за Нову годину.

Почетак одбацивања Божића можемо потражити у одбацивању српског православног монарха, српског православног наратива, самим тим и идентитета, и државотворне идеје, које се десило у току, најпре совјетске, а затим и комунистичке окупације након Другог светског рата. Наши преци су и пре Другог светског рата прихватили идеју кићења јелке, која у православни свет улази преко Петра Великог. Он је јавно китио јелку на тргу у Петровграду, али опет понављам, за Божић, а не за Нову годину.

И када је свет постао глобално село, ми смо прихватили јелку, али не као оно што јелка јесте, божићно дрво, већ као нешто, што мимо осталог света китимо за Нову годину.

И наш бадњак који уносимо, а затим и свечано спаљујемо за Бадње вече, може да се разуме као наше, божићно дрвце.

Након 1945, Нова година постаје нешто што се чека, уместо рођења Богомладенаца, односно, нешто што чекамо уместо рођења Сина Божијег. Укинут је Свети Сава, уместо ђурђевданског измишљен је „Првомајски уранак“, шест дана раније. На први посни дан, 29. новембра, измишљен је празник Дан Репубике, и широм српских земаља, наши родитељи и дедови су пекли прасиће и