Slovo o Lapovu

ћурке, сматрајући ту новотарију традицијом. Биљобер, као и празници које смо пре Другог светског рата прослављали на њивама и пољима, око записа за рођење Светог Јована, постају 7. јули, опет још један измишљени, непостојећи празник.

Комунистички, безбожни идеолози тог накарадног и нама споља наметнутог система, измислили су своје празнике, своје светитеље, имали су своје Свето писмо, чак и своје божанство, потпуно преузевши систем, односно методологију, неког религијског система.

Када је последњи трзај, задња продужена рука тог система и окупације пао, 5. октобра 2000. године, ја сам наивно веровао да ћемо тада, као сав остали свет, почети да славимо Божић, да ће наша деца китити јелку за Божић и чекати Деда Мраза за Божић.

Као и деца у Америци, Енглеској, Француској, – Немачкој, _ Аустралији, скандинавским земљама итд...

Међутим, то се није десило.

Од читавог света можемо да променимо на боље само себе саме.

ИМ мислим да од ове и овакве новогодишње одлуке не можемо направити бољу.

Данас, у савременој Србији, либерали и псеудо-демократе, смешећи се са СММ-ових телевизија, говоре о дочеку Нове године и празничној трпези, опет, са печењем и руском салатом, не схватајући да се тиме управо удаљавају од њима омиљеног западно-европског модела, и везују за своје дедове, комунисте. Јер, западњаци имају божићну, не новогодишњу трпезу. Либерали у Србији су у ствари неокомунисти, често и сами не схватајући то.

Док је у Сједињеним Америчким Државама комунизам законом забрањен, а држава изграђена на протестантској идеологији и моралу. Од Божића, до Дана захвалности.

Неко ће рећи да је читава пометња настала јер западњаци славе Божић пре Нове године, а ми након. С тим што тај неко неће бити у праву, јер и ми славимо Нову годину после Божића. Наиме, календар по коме се води наша Црква, заиста слави Божић 25. децемора, (по новом, григоријанском календару то је 7. јануара), а Нови годину, Логично, првог јануара, не 14. По, за Цркву важећем календару, Божић је 25. децембра.

Осим о методологији и наративима,

10

можемо за крај рећи и пар речи о символизму, односно о иконографији:

Деда Мраза је измислила „Кока- кола“.

Пре „Кока–колине'"' кампање, симпатични дебели декица са поклонима (опет понављам, божићним, не новогодишњим) носио је зелено одело. „Кокакола“ га облачи у црвено. За западни хришћански свет, Деда Мраз је Запга Сјац5, односно Свети Никола. Ко ће вам код нас у Србији, преко телевизија са националном – фрекфенцијом _ рећи, јавно: „Децо, Деда Мраз је Свети Никола, за цео свет, и он деци доноси поклоне за Божић, а не за Нову годинуг“ Вероваатно нико никад. Покушавајући да личимо на западњаке, ми смо се и од њих све више удаљили, сваком Новом годином.

Када сам био вероучитељ, на првом часу веронауке у првом разреду, говорио сам деци да Деда Мраз не постоји, разбијајући „Кока-колин“ мит.

Зашто ми је то било важног

За Божић чекамо рођење Христа. Односно долазак на свет бебе која ће поделити историју света на два дела. Долазак Личности Сина Божијег који постоји одувек, а рођен је те Бадње вечери пре нешто више од 2000 година као човек да би нас спасио од смрти.

Уместо Христа, чекамо неког другог, једна велика корпорација, понудила нам је замену за Христа, искористивши лик Светог Николе.

Ко је то уместо Христа

Размислите.

Како нам о томе сведочи Свето писмо, уместо Христа наступа антихрист. Деда

Мраз кога чекомо уместо да чекамо Христа јесте антихрист, инстант замена за Христа.

Размислите о овоме када погрешно васпитавате своју децу да чекају Деда Мраза који не постоји, умест живог Сина Божијег, Господа Исуса Христа, који стварно постоји..

И још важније, Срби, запамтите: Јелка је божићно дрво, сћизштаз шее, кити се за Божић, не за Нову годину...

Празници су божићни, не новогодишњи. И Деда Мраз, поклоне не доноси за Нову годину, већ за Божић.

Деда Мразу се деца широм света радују за Божић, једино код нас за Нову годину.

И учите децу, да, иако су добили поклоне за Божић, не чекају Деда Мраза, већ рођење Сина Божијег.