Slovo o Lapovu

Данијела Вулићевић

МАЛИ НОТАР Први дед

У оквиру регионалног пројекта „Поруке из прошлости“ у септембру ове године је крио рана Књижевна радионица „Мали нотар“ за заинтере= соване ученике старијих разреда Основне школе „Светозар Марковић“ из Лапова. Резултат радионице коју су држали писци за децу Стеван Стефановић и Данијела Вулићевић су кратке приче. У овом броју објављујемо две, а остале ћемо објавити у наступајућем периоду.

Никола Петровић КАКО САМ ПОСТАО НОТАР

Једном давно, још у 1331. години, када је владар Душан постао краљ устао сам и кренуо на посао. Није прошло ни два минута, а већ сам чуо своју жену како се дере: „Радоване, купи мало хлеба кад се будеш враћао!“ Како не бих започео свађу од раног јутра, ја рекох: „У реду, љубави.“

Не радим неки специфичан посао. Обичан сам сељак који ради на туђем имању и једва зарадим да платим порез и купим храну да нахраним своју породицу. Када сам завршио са послом, упутих се ка југу да купим хлеб, без икаквог сазнања да у тим тренуцима краљ Душан са својим трупама напредује ка југу. Док сам у шоку гледао шта се дешава, пришао ми је један војник и рекао: „Пошаљи ово писмо краљу.“ Упитах га шта је у писму, а он

ми одговори : „Захтев за мир. Само то.

Проширили смо се до града Агринија у Византији. То је довољно да се формира српско царство. „ја узех оно писмо и одшетах у супротном смеру. Уз пут сам размишљао да ли је војник помислио да сам нотар. Личим мало на нотара , а и он баш добро зарађује. Свратио сам да купим хлеб и отишао до куће да видим жену и децу. Затим сам продужио на север јер је краљ кренуо тамо да одбрани земљу од непријатељски настројених суседа. Стража ме је спровела код краља. Пружио сам му писмо. Отворио га је, прочитао га, насмејао се, потапшао ме по леђима и пре него што схватих шта се дешава, пружи ми врећу и рече: „У

1

тој врећи се налази стотину дуката. Уживај!“

Дошло ми је да га загрлим али се сетих да је он владар а ја сељак, па промуцах: „Хххввала“, и ов Е кући.

Сад радим као нотар, и ја, и моја породица смо срећнији него икад.

Ања Јовичић

МАЛИ НОТАР – ТРАГОВИ ПРОШЛОСТИ

Радим на двору Ђурађа Бранковића као нотар, дуг временски период. Сваки дан је био исти. Стално су ми долазили Људи са различитим причама, размишљањима, исповестима. Дан је био леп, топао али прича господина који је дошао код мене није била баш таква.

„Неуморно радимо _ сваког — дана. Утврђење расте, а нама снаге понестаје“, рече господин Ђурађ Бранковић уснио је сан у ком му се јавило да треба да сазида престоницу у Смедереву, на Дунаву. Тада су почеле наше муке. Уместо да сам Ђурађ учествује у изградњи престонице, он је то препустио супрузи Ирини. За све у Србији је био тежак период. Нарочито за нас који зидамо тврђаву. Већ две године радимо у тешким мукама. Врши велики притисак на нас. Сваког дана неко изгуби живот, због глади и изнемоглости. Ирина нас тера да стављамо јаја у зидине како би се материјал боље везао. То јој никада нећемо опростити. Како бисмо што пре завршили тврђаву, морали смо да идемо на коњима, да донесемо камен из тврђаве у Раму, из Виминацијума и са Космаја. Коњи, а и ми, посустајемо на том путу. Али што би бринула за нас, када је могла и своју ћерку Мару да да турском султану. Сазидали смо јој на врху куле базен који изгледа као римске терме. Она ужива док се ми мучимо и умиремо од исцрпљености и глади... Назвали смо је проклета Јерина. Када бисмо бар могли да пронађемо благо које је сакрила у тврђави. и да га поделимо свом народу. "Овај намучени господин је овде завршио причу, о његовим и мукама народа.

Нико се не би осећао исто након ове приче. Цео дан сам размишљао о овоме. Да ли је њу толико заслепео положај, богатствог Да ли некад саосећа са људимаг Да ли ће платити за своје грехе» Све су то питања која сам себи постављао, док се месечина полако спуштала изнад Смедерева...