Slovo o Lapovu

не свиђа због јефтине сензације и емоције. „Можда је њему јефтина, али нама је била веома скупа и великом крвљу смо је платили“, рекао је Предраг Гага Антонијевић, редитељ филма „Дара из Јасеновца“.

У филму „Дара из Јасеновца“ мрак и ужас логора приказани су кроз очи девојчице, дечјим виђењем, самим тим омогућавају гледаоцу да лично, објективно и непосредно учествује у страдању, да видимо саму смрт очима девојчице, да ходамо боси по савском блату, у каљузи мокри и гладни, док пред нама деца вриште. Филм нам омогућава да видимо како су Срби довођени у логор, да види иконографију логора, садизам, одвајањење деце од мајки, да гледамо децу која виде смрт својих родитеља Најважнија особина филма је што он може да се гледа. Да употребим реч коју сада многи користе, филм је гледљив.

Сценаристкиња филма Наташа Дракулић, чија је породица страдала у Јасеновцу, а која је сама дете из избегличке колоне Срба, који су побегли у „Олуји“ и тако избегли још једно страдање једнако Јасеновцу, намерно је изоставила оне ствари којих се поштен свет стиди и да их изговори, и да их напише, бацање мале деце на бајонете, размрскавање дечијих глава ударцима у зид, вађење нерођене деце из мајчине утробе, печење живе деце у сачу (овај сач можете видети у Војном музеју и требало би водити децу, да виде то, да спознају истину), иначе би филм био негледљив.

Колико год је јасно да се он обраћа нама, да не заборавимо, да обновимо, толико се он обраћа и западној публици, али и Русији и Кини, од којих је прича о Јасеновцу била скривена, од којих је истина да смо ми били жртве скривена.

Колико год морам да се сложим са професором на Факултету политичких наука, Чаславом Копривицом да је овај филм икона, толико морам и да се сложим са Драгославом Боканом, редитељем и ратним командантом, који је рекао да је сам лик мале Даре икона. И да је она наш, српски еквивалент Ане Франк.

Заиста, девојчица, коју је маестрално

играла мала Биљана Чекић, са марамом на глави, коју скида једва пар пута на филму, изгледа као Света Петка на иконама, или попут Богородице са малим Христом на рукама, јер Дара све време носи на рукама свог маленог двогодишњег брата. У ствари, брига за братом и животворна, онтолошка љубав према брату, малој Дари даје смисао у паклу у коме су се нашли. Она себи даје смисао да се брине о брату, да мора да га сачува живог по сваку цену, и тако гради свој свет окружена највећим страдањем којим човек може бити окружен.

Данас знамо за логотерапију, терапију смислом (Логос= смисао, реч, мера, логос има дванаест основних значења) тако што се људима који су преживели тешка страдања, попут оних у логорима, препоручује да пронађу смисао свог живота и да је смисао једино што може да их извуче из мрака. Чак су и студије прављене међу потпуно атеистичким и безбожним научницима показале да религиозни људи много лакше подносе животне тешкоће јер њима терапија смислом није потребна, они већ имају смисао...

Мала Дара јесте икона, међутим, и ако ликом подсећа на Богородицу или Свету Петку, мала Дара је икона Христа. Јер је Христос прво јагње, први мученик, који полаже свој живот за живот света и спасење. Мала Дара, али и сваки од стотине хиљада јасеновачким мученика је икона Христова, и Христов мученик, јер је страдао најпре зато што је Србин, а затим, зато што је православан.

Уместо иконе Косовке Девојке, која после боја лечи рањене и плаче над умрлима, имамо нову девојку, девојку од десет година, која је и сама ратник на том бојишту и која свој живот полаже ради живота малог брата. То је наша колективна жртва, жртва Христових, православних мученика, то је суштина косовског завета, чији је Јасеновац само одјек: положити свој живот за друге.

Још је Жил Ренар у својој књизи о настанку нација написао да колективно страдање јаче веже један народ, једну заједницу, него заједничке победе. И заиста