Slovo o Lapovu

НА КОРЗОУ КРОЗ ВЕКОВЕ

Татјана Јанковић

ВЕЛИКИ ЦРНИ ПАС

За трећим канцеларијским столом није седео нико, претпоставио сам да је намењен мени. Нисам избегао асоцијацију на школску учионицу. Колегиница из прве „клупе" – округласта теткица са уштирканом косом – поскочила је и испружила руку. И изговорила име које сам одмах заборавио. За њом се придигао колега, мршав, проћелав, у џемперу на копчање.

– Чиле, што си се укипиог Покажи новом колеги место.

Ћелави је неспретно махнуо руком према једином столу који је могао бити мој. Пришао сам и положио длан на његову хладну плочу.

– Ех, ти! – осврнула се колегиница. – Ајде, макни се.

Прискочила је и енергично отворила горњу фиоку.

– Овде су ти лењири и рапидографи. У средњој су незавршени пројекти, доњу сам ти испразнила. То ти је то... а сад ћемо лепо да попијемо кафу!

Закикотала се задовољно и пренела све три шољиценамој сто.

Мушки део канцеларије привукао је столицу, сви смо отпили по гутљај и био је тренутак да неко нешто каже.

– Да ли је овде неко седео пре менег – упитао сам.

Ћелави је хукнуо и оборио поглед, колегиница се сумњичаво загледала у мене.

– Већ си чуог

Није сачекала да јој одговорим.

– Па оно... није баш пријатно, али немамо други сто на располагању. А и какве то везе има –умрочовек, па штаг Нема то везе. Гледала ме је нетремице, као да проверава шта ја мислим – имали или нема везе.

– Не, нема – рекао сам. – А одчегаг

– Јадничак – уздахнула је сада и колегиница, пречувши питање. – Само се претурио са столице.

– Мислите, он је умро овде, баш на столици“ – Да, да, баш ту где седиш! – пожурила је да потврди. – Чиле да га подигне, ја за шећер и водуи... Ама оде човек док трепнеш! Одједном сам осетио столицу под собом.

– Али добро! – наставила је колегиница. –

12

То нема никакве везе. Ја сам ти сто рашчистила и тако...

– Али од чегаг

–Ма од срца. Фин човек, повучен... И здрав! Не сећам се да је некад био на боловању. А ти, Чилег Чиле је раширио руке и оставио нас без одговора. Могао сам да преусмерим разговор на тему везану за посао, или на нешто сасвим практично као што је доручак у кантини. Нисам нашао воље за то, мада ми није било ни до разговора о смртном случају мог претходника на столици.

Чиле се загледао негде испод радијатора, као у понор. Кренуо сам за његовим погледом, али нисам нашао ништа вредно пажње.

Колегиница је моје ћутање схватила онако како јој је одговарало и наставила.

– Млад човек, ни педесет година. Ево, баш имам слику саједне прославе.

Док је она претурала по ташни, колега је устао и вратио се за свој сто.

– Пази да ти не побегне посо – прогунђала је и спустила фотографију испред мене.

– Ето,тоје он!

Показани је стајао у последњем реду. Лице се видело нејасно, под брадом се белела крагна кошуље.

– Слабо се види. Ех, ко би знао...

Њентон се нагло спустио до поверљивог.

– Ја сам се после питала, је ли он био баш... Знаш већ... – шапнула је и покуцала прстом по слепоочници.

Није ми се учествовало у њеној представи, чак ни одговарајућом мимиком. Осетио сам како се у мене увлачи тромост која ми није дозвољавала ни да је прекинем, ни да је подстакнем. Могао сам само да се препустим њеном трачу. А и столици на којој сам седео.

– Тад кад је пао, и кад смо чекали Хитну да дође по њега, ја сам отворила његову актенташну да потражим документа. Он је сваког дана долазио с том ташном, мислила сам да се дува што је инжењер. Кад оно, она пуна камења! – рекла је, избечивши се на мене, као да сам ја актен-ташна са камењем.

– Ево, тако толико – показала је. – Пуна шака белутака.

Што се она више трудила да ме заинтересује за малу канцеларијску драму, то је у мени