Slovo o Lapovu

нешто све више замирало. Застајала је на значајним местима, остављала ми времена да одреагујем, потом је настављала са новим полетом, као да каже: Чекај, чекај тек ћеш да чујеш!

– Била је и једна марамица, три уштипка напуњена сиром, две јабучице. Имао је само мајку. Сирота жена, видела сам је на сахрани. Застала је, можда се премишљала да ли да каже још неку о мајци или да настави о покојнику. – Живео је у Лапову, долазио возом... Ко би знао шта у коме чучи... Мислим, која болест и то... – рекла је и опет врхом кажипрста, као пипком, дотакла слепоочницу.

Између нас се затегла тишина која је најзад исправно протумачена. Колегиница је устала и хитро нанизала шољице једну на другу, правећи непотребну буку.

Загледао сам се у Чилетову ћелу за столом испред мојег. Сигурно је и претходник сатима гледао у исто. Извукао сам горњу фасциклу из фиоке. Унутра су биле операционе листе попуњене шаблоном. Могао сам да осетим напетост с којом је држан тај шаблон, задржан дах цртача. Пратио сам линију рапидографа дуж контура техничког писма. Наједном се кроз прозор зачуо бесни лавеж од којег ми увек крену трнци уз ноге...

„.. Видео сам јутро, округласту жену за шпоретом. Уштипке блиставе од вреле масти, кецељу са покрстицом. Рукаве подвијене испод лактова, мараму на глави сачвором на потиљку. Пепељасте нити косе побегле из мараме. Замахе свеже испегланом кошуљом да се охлади пре него што јесин – инжењер обуче.

Инжењерска кравата везана је мајчином руком, у џепу кецеље су две петроваче спремљене за црну актовку. Уз пресавијену марамицу и кесицу са три уштипка пуњена сиром, мајка спушта и прегршт белутака. Зашто, то само мајка зна. Не могу да је замислим другачије него срца пуног поноса док стоји на прагу и гледа у леђа сина који одмиче низ пут. А пут је исти ко и сви судбински путеви: прашњави, тврди друм. Води право до утабане стазе без иједног каменчића, кроз напуштено двориште где су се накотили пси луталице бесних чељусти. Педесетогодишње срце је сада срце једног дечака изуједано лавежом.

13

У стиснуту шаку утискују се белуци. У почетку хладни, потом постају топли као длан, и исто тако утешни.

На железничкој станици, син вади пресавијену марамицу, отвара је да обрише чело. Затим је пажљиво склапа и враћа у актовку. Сваком је познат мирис те марамице – она миришена мајку.

Прозором купеа промиче дрвеће. Краве што мирно преживају уз пругу, прелећу одразом његовог чела ослоњеног на окно. Да је знао, да ли би другачије гледао дрвеће, краве, свој одраз у окнуг О чему човек размишља последњег јутра у свом животу“ Има неколико утврђених одговора на то, али они овде не важе. Јер ово је сада већ прича, која не слуша стварност...

Воз улази у предео зарастао у дивље купине. У прозор уклизава урушена барака. Он устаје, пребацује сако преко леве подлактице. У истој руци стеже излизану ручку актовке, док се другом држи за шипку на отвореним вратима – спрема се за скок. Ту, где овај путник силази, нема станице, воз се неће зауставити.

Пошто доскочи, уследи пет-шест брзих корака који потроше залет. Потом облачи сако, поправља кравату и осврће се: на путељку, кроз шибље, нема залуталог пса ког сваки пут очекује. Хитро прелази педесетак метара и убрзо постаје кап у сливу фабричких радника. Даље га је тешко пратити, мада би ловачки кер лако нањушио његово преплашено срце.

Чилим корацима, прескачући по два степеника, инжењер стиже до врата канцеларије. Пре него што их отвори, осмотри ходник. У углу, на трен, угледа мрачну догу зашиљених ушију. Од тога претрне, зажмури да одагна привид. Његова шака се хитро грчи око хладне, грбаве кваке, и повлачи је надоле.

Његово нападно ведро добро јутро зарива се у канцеларијску мрзовољу. Спушта актен-ташну на сто, осврће се и седа. Десну руку завлачи испод сакоа и нервозно опипава леви џеп на кошуљи, као да тражи оловку. Напипава нелагодност.

У канцеларији је тихо, још је рано за повлачење лењира и стругање оловака по хамеру. Инжењер полако извлачи доњу фиоку са прибором за цртање. Нелагодност у грудима, уместо да нестане, појачава се у заривање очњака. Рука која је зашла у унутрашњост фиоке, повлачи се у џеп сакоа и стеже преостали белутак. Столица на час