Slovo o Lapovu

Немањи на дну савског трга, и њему ће се прилазити одозго, Немањином улицом, од правца Славије, тако да је немогуће да споменик надвиси неку од знаменитости Београда (четири пута је мањи од Београђанке). С друге стране, можда је мере којом ми меримо дело Светог Симона, Немање Мироточивог некоме данас превелика;

Можда је требало рећи Стефану Дечанском да не подиже Дечане онолике, да нема потребе за тим и да ће му једног дана другосрбијанци замерити. Нити је требало Деспоту Стефану да прави онолику Цркву Ресаву (Манасију) са тако великим олтаром изидинама.

Јер, чим се помене Стефан Немања, један део српске јавности одмах наводи да је он прогањао богумиле. Чак сам прочитао и неколико статуса у којима се Стефан Немања назива ратним злочинцем, крволоком и зликовцем. Док се у Европи дешавају најстрашнији верски прогони у другој половини дванаестог века, у времену крсташких ратова и инквизиције, Стефан Немања није убио нити једног богумила. Протерао их је из земље и наредио да се њиховим епископима, којих је било свега пет или шест осмуде браде. Можда данас нама овај поступак изгледа свиреп, али у време Стефана Немање, западни хришћански владари су убили неколико хиљада Катара и четрдесет година ратовали против њих, да би њихову земљу Лангдок припојили Француској. Накан тога, западни хришћани су јеретике спаљивали наломачи...

Друга замерка је још бесмисленија од прве.

Споменику наводно није место у Београду, јер је Београд био ван Немањине средњовековне државе. Следећи ову логику, хајдемо да срушимо и фрушкогорске манастире и сам Храм Светог Саве и Хиландар, јер нису прављени у српској држави, нити је Свети Сава живео у Београду. Некима је засметало то што ће споменик заклонити зграду старе Железничке станице, која за нас има изузетну историјску и уметничку вредност. Ово је немогуће чак и физички јер споменик који је широк тек неколико метара не може заклонити физички, нити својим изгледом засенити зграду од хиљаду квадрата, а са висином од осамнаест метара.

Српски спортисти и даље на најбољи начин

1

представљају нашу земљу. Никола Јокић је најбољи кошаркаш на свету, а Новак Ђоковић најбољи тенисер.

Ми живимо уери Новака Ђоковића.

Фото: Википедија

И важно је да то стално имамо науму.

Као што и данас тридесет година касније говоримо о фудбалерима Црвене Звезде који су били на крову света, тако ћемо и за тридесет година говорити својој деци и унуцима да смо живели у ери Новака Ђоковића, и ако сада његове успехе узимамо често здраво за готово. У претешкој сезони, најтежој од кад постоји тенис, јер се одиграо и непланиран одложен олимпијски турнир, уз присуство вируса ковид 19, најбољи тенисер свих времена дошао је на турнир Дејвис купа, да представља своју земљу и ако му нико не би замерио да није учинио теко.

Пре тога, Ђоковић се два пута попео на Ртањ, носећи штап, а могао је да седи на Малдивима и испија коктеле.

Наша фудбалска лига данас је конкурентна најјачим европским лигама. И ако често имамо обичај да наш фудбал сматрамо за јако лош, данас је по УЕФА коефицијенту Фудбалска лига Србије изнад, нпр. белгијске, швајцарске, чешке, турске, грчке, данске, пољске и хрватске лиге. Све захваљујући Црвеној звезди која је у последњих неколико година победила Салцбург, Келн, Ливерпул, Копенхаген, а играла нерешено са Миланом и Арсеналом. У времену разних међународних притисака на Србију, разних криза које су се десиле и које нас тек очекују, енергетских, финансијских, и економских требало би да се, уздајући се у сопствену снагу, ресурсе, веру и традицију, надамо да ћемо из свих проблема изаћи снажнији, бољи и јачи.