Slovo o Lapovu

Бранковић, Јелена Танасијевић и Данијела Вулићевић.

Програм „Саша и пријатељи“ је одличан колаж чији је идејни творац и реализатор Саша Пилиповић, глумац Књажевско српског театра из Крагујевца. Већ пола године се изводи у Кући Ђуре Јакшића у Крагујевцу, али и у другим градовима.

Присутне је поздравила Данијела Вулићевић рекавши: „Одлуком Скупштине општине Лапово 15. августа 1995. основана је установа у којој са поносом радимо. Трудили смо се да наша кућа са књижним фондом од преко 30000 примерака и завичајним фондом од 5000 библиотечких јединица, коју посећује 900 чланова, буде дом свим љубитељима књиге, читања и културно-едукативних програма.

Захваљујем се свим присутним на подршци, нарочито Општини Лапово и Културно-туристичком центру „Стефан Немања“, а Стевану Стефановићу, председнику Књижевног клуба „Милорад Бранковић“ на помоћи у организовању ове вечери. Сањи, Гоци и мени је част што смо библиотекари баш у Лапову.

Фото: Архива Библиотеке

Учесници су својим наступима учинили вече незаборавним. Саша Пилиповић, а нарочито Горан Јоксимовић, начелник Школске управе у Крагујевцу, говорили су надахнуто и похвално о раду лаповачке библиотеке.

И док је публика уживала у сваком акорду и сваком стиху, уз звиждук воза који

је управо прошао пругом удаљеном двадесетак метара, у салу су се дошуњале речи књижевника Бошка Протића:

„Док је било возова, тек напуштањем Лапова кретао сам на пут, а силаском на перон железничке станице, опет у Лапову – враћао секући.

Децембар осамдесет и неке: шкрипа кочница и блага инерција која тера да кроз ходник вагона потрчим напред. ЛАПОВО! Вратио сам се! Воз одлази ка Београду. Испраћам га са МОГ перона. У МОМ Лапову. У МОМ Крагујевцу. Код куће сам! Дуго путовање је завршено.

Неће ми Лаповци, Лаповљани а богами ни Лаповчани, замерити на овом присвајању њихове вароши. Нисам једини Крагујевчанин који Лапово осећа као продужени део Крагујевца, пободен крај пруге која нас је повезивала са светом и другим људима, земљама, морима...

Други (мој) знамен Лапова је – Библиотека. Она коју сам гледао, више од три деценије, како расте, шири се, мења облик и постаје ово што је данас: уточиште за суграђане којима је потребно више од речи са ТВ екрана, више од трача уз кафу, више од пасивног посматрања света – сигурна кућа за здрав разум.“

Фото: Архива Библиотеке