Slovo o Lapovu

нку нису насочили. У селу смо имали попа, имали а к'о да и нисмо. Мученик био стар, костоболан, две зиме из постеље није излазио. У ишчекивању да му пошаљу замену, млоге смо тада без опела на онај свет испратили. Мене одредили у селу да му се нађем, ватру наложим и 'леба донесем. И тако... Долазио сам по каткад, а њему мученом, чини ми се, највише стало до разговора, да коју реч прозбори и с неким мисао подели. И причасмо сву ноћ, каткад уз петролејку, каткад само уз жар с огњишта. Житије светих ретко је помињ о, више је причао о прошлости и негдашњим људима. Дуго је памтио и којечега се присећ о, а мене је јопе; 'нако младог и прилично залудног, све то занимало, којешта сам га и сам питао.

Тако му једаред помену и Митра. Питам га дал гапамти и шта он о томе мисли. Питам га и гледам како одмахује руком и лице му се мршти. Покуша да устане и ја га поду вати испод мишке. Спусти се на троножац покрај огњишта и поче неким штапом да џара онај жар. Задуго је ћут о. „Митар је зло“, најзад изусти. „Исконско зло отпало од Господа и коме сетај јави неће му требати другог Суда. Али, није једини. Ето... Читав век сам провео као свештеник, млога села и млоге људе сам упознао, млоге и испратио. И знаш ли шта ми је најтеже палог Исповести! Лакше ми је било чо'ека крстити, венчати ја л' опојати, било шта радити, него тајне његове слушати.

Нарочито: оне пред сам крај, у самртноме сату кад се чогек до краја оголи, када зна да нема куд и труди се души да олакша. Е видиш... Најцрње ствари сам неретко чуо баш од оних за чију сам ваљаност мог оруку да ставим у жар. А ондак чујеш и за чедоморства, лажна заклињања, тровања, злочине из страсти, али и оне почињене из обичне пакости, љубоморе и зависти. Их, колко је тога било, не мере човек ни да замисли“.

Слушам га и не верујем. Зар тога има и у нашем роду, у селу где сваку кућу познам, де свако свакога зна од најмањег до најстаријег“ У селу 'де се сваки пост држао, у цркву редовно ишло и пред олтаром клечалог Где се сваки грех презирао и само о врлинама причалог Ма 'ајде смилим богом!

„И још нешто да ти рекнем о тим несрећним прецима“, настави попа након дуже

ћутње. „Видиш, ништа од њи данас није претекло. И то место где је Митар убио несрећно девојче и где су сељани затукли недужног Стевана, и где им је била кућа и де сумучену чељад живу сагорели, ничег више нема. Ту је доцније прошао друм и пруга, ова несрећна аутострада на којој, уистину, мало-мало па неко страда. И казују људи, они што претекну, да им се изненада, на равном асвалту, испречи каква крава или керче, да им се волан сам отргне, неретко и кочнице закажу... И питају се зашто то и како, а не знају. А ја, опет, мислим да их је стигао неокајан грех, да то пиште несмирене душе вапећи за спокојем. И ваљало би, можда, да се тај део од Плане до Багрданског теснаца коначно освешта и окади тамјаном, да се недужне душе примире и недужне са собом више не воде“.

Роде мој, све ти је ово жива истина, па ти гледај. Учен си и чколован, млого тога си прочит о и чуо, добро знаш да у свету нема само доброг. Е сад... Ако су нас некада давили вампири и омаје, сада нас, море бити, заокупља и штошта друго, подједнако подмукло и зло. С тога поведи рачуна о томе шта мислиш и шта радиш, јербо онај што записује све памти и ништа не заборавља. На крају дати иово рекнем: ако му се кади обратиш, немој га молити да ти суди по правди и заслугама твојим. Моли га да ти суди по милости својој, јер ћемо се, 'ваки какви смо, мучно избавити од вечитог зла итаме.

„Пупак Балкана“ (Општинска библиотека „Слово“, Лапово, 2020)

у = | == А ——

Фото: Архива Библиотеке