Slovo o Lapovu

нашло.

Ал' се једаред и то промени. Већма је био старац седа перчина кад се поче врзмати око Стојанке из Марковца, младе цуре, готово детета. Није било дана да је не заокупи код оваца, носећи јој свилени' марама на дар, ја л шећера ил' локума. Испрва се девојче и развесели, ал' на концу и њој дојади. И да је "тела, мучно би је њени за њ дали. Џаба му дуката и земље, казивали су, кадим је кућа проклета, када му је сваки берићет заливен сузом. Ал Митар не одустаје. Како који дан пролази, само о њојзи мисли. И напослен, једног јутра, дотер'о се и наредио да се упрегну коњи, засео у фијакер и кренуо к њезиној кући. Питаш ме, шта је тамо било. А ђавоћега знати.

Пронело се после да се млого окарио, да је упалио дуван и завукао се у кућу, да данима није из ње излазио. Тек би га по каткад чули како кунеи богорада, како прети даће свима крви да се напије. Зар њега, викао је, сиротиња да попиша и одбије, да му на образ удари и пред светом га осрамоти, пакућуће имзатрети.

И затр'о је, ал није само њи ову. Веле да му је млађи брат слутио зло и знао да неће ваљати. Склањао је жену и децу пред расрђеним домаћином, а сам је мотрио на њега. Ал' га једне зоре сан превари. Кад је видео одшкринута врата и кад га код куће није затекао, знао је куд је наумио. К'о брез душе потрчао је ка Марковцу, али касно. Стигао је само да с једног превоја, доле у врзинама код оваца, види како је заокупио несрећну девојку, како се она отима, а он је вуче по оној росној папрати.

И потрч'о је мучени Стеван кол'ко га ноге носе. Низ ону косу више је летео него 'одб, саплитаосе и падао, клизао и тумбао се, ал' јејопе' закаснио. На крвавом попришту дочекала га је само преклана девојка и заривена бритва у њеним прсима. Једино Митранигденије било.

К'о омађијан је гледао у њене широм отворене очи и клонуле руке. Стајао је несвестан шта се збива око њега. Није чуо ларму чобана који су трчали с околних висова, није марио за бол кад. су га кијачки напали штаповима и моткама. Нити се бранио, нити је шта осећао. До разјарених пастира последњи је стигао старац Милија, једини који је видео шта се уистину десило у долу, али залуд. Крај заклане девојке већ

14

се стропоштао мртав и недужни Стеван.

Е, синко мој... Помислио би чогек да се тиме свршило, али је заправо тек почело. Зло се одвезало и задуго нико није мого да му стане за врат. Ако и данас где мирује. Митра пронађоше у шуми, још исти дан, у некаквој јарузи. Где су га вилама и секиром докрајчили, ту су га и закопали. Без крста, попа опела. Рек'о би човек, правда је намирена. Ал ко ће знати шта је старије – правда ја л кривдаг Јербо, док су га једни вијали по ритовима и мочвари, други суму се на кућу намерили. Истина, пре но што су гурнули угарак под пајанте, позвали су да сви изиђу, ал шта деца знајуг Нит' су се смели јавити, нит' су смели изићи. Ћутали су скривени у некаквом сандуку, све док их огањније живе сагорео.

Претече само несрећна Срдана, матер детиња, бог да јој души прости. Поранила зором бравад да обиђе, да јој се које јање није загубило, не слутећи јадна да ће брез највећег блага остати, да се четворо деце тога јутра неће разбудити. После је, веле, с памети сишла, одроњавила и косу распустила, све док коју годину касније и сама није пресвисла.

Видим, синко, да те 'вата језа када слушаш "ваке приче. Оно, није ни чудо. Велика се гре'ота сабила у овом теснацу поред реке, свакојака зла су се низала и претицала, таман би се на један грех заборавило, авећ би се изнова други чинио. Тако је, веле, било од вајкада, а мучно да је и данас друкше. Све се нешто мислим, џаба постимо и у цркву идемо, џаба Господа заваравамо и залуд му се молимо. Јербо, само њега не мереш да превариш, све тај види и упамти, свако дело утефтер запише.

Питаш ме да л' се кад Митар послен јавио. Не знам, роде, шта би ти рек о. Старији веле да је многе у ноћи поплашио, а другима и у снове долазио. И привиђао се којегде, ал' ласно је у тмини да се грана ил' пањ претворе у омаје. Шта је збиља, а шта уобразиља, шта је стварно, а шта се досољава, бог ће знати. Ал' нешто друго 'тедо' да ти рекнем. Нешто што само ја знам и што досад ником нисам прич'. А јопе, и мени време измиче, бог свети зна да л ћу више окусити кисела купуса, мислим се, не би ваљало да се са мном и то закопа. Него, дај дер мало те ракије, мислим даће и теби ваљати.

Давно је то било, јоште ми ни веселу Јова-