Slovo o Lapovu

ТРАГОМ СВЕТОГ ПИСМА

Стеван Стефановић

ТАЈНА БОЖИЋА

Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висине Истока, Господе, слава Теби.

Тропар Божића

Празник Рођења Христовог или Божић је почетак нашег спасења, на овај дан Бог је постао човек.

Овај догађај је без преседана у историји људског рода.

Зашто је то таког

По учењу Наше Свете Цркве, све што постоји можемо поделити у две реалности, у нестворено и створено. Нестворен је Бог, који постоји као Света Тројица слободна заједница три Личности: Оца, Сина и Светога Духа. Бог је сам себи узрок: постоји одувек и постојаће увек. Личност Бога Оца је извор и узрок постојања Бога, јер од Оца се вечно рађа Син и вечно исходи Дух Свети.

Када се Бог јавља Мојсију, Мојсије Га пита: » Шта да кажем Израиљу ко сити“ И Бог му најпре говори да је Он Бог Авраама, Исака и Јакова, Бог конкретних личности, а затим му одговара да је Он тај који јесте. Сушти, рекли би на старом српском језику, који погрешно називамо старословенским. И сама реч Јахве, коју Јевреји пишу ЈХВХ без самогласника, те у неким транскрипцијама бива читана и као Јехова, будући да сваки глас одговара једном појму, значи: Онај Који Јесте, Онај Који је Био и Онај Који ће Бити.

У преводу Ђуре Даничића, као и уготово свим новијим преводима Светог Писма, Јахве је преведено као Господ, и тако остаје прихваћено у верном народу, иако би дословни превод гласио - Вечни.

Са друге стране, ја такође о себи могу да кажем да сам вечан, да ћу постојати заувек, да сам сушти или да ја једноставно јесам. Међутим, већ сутра на локалној телевизији можете видети умрлицу смојим ликом.

У другу реалност, у створено, спада целокупна Твар, целокупна природа, космос, од звезда, до амеба и зрна песка на дну мора. Све што постоји има свој почетак, самим тим има и свој крај. Настало је у једном тренутку, пре свог настанка, свет и људи нису постојали ни у једном облику, то је оно што се у теологији и философији назива небиће.

И ово је за Црквено песништво веома важна ствар, наиме, у литургијским молитвама три пута понављамо да је Бог тај који нас из небића (апсолутног непостојања) призива у биће, односно даје нам живот.

Пошто смо створени ни из чега, над нама стално стоји претња небића, односно претња повратка у стање пре него што смо рођени. Међутим Бог нас није створио да се родимо, плаћамо рачуне и умремо, Бог нас је створио да живимо вечно. Или да још поједноставимо: Бог нас је створио да живимо. Иуовој чињеници је сва Тајна Божића.

Када Бог ствара свет, он има у виду Цркву, као конкретну заједницу света и човека са Богом, слободну заједницу створеног и нествореног, односно он ствара човека као слободно, најсавршеније биће, круну свог стварања, као оног ко ће бити свештеник Твари, као оног који ће сав створени свет да принесе Творцу, Богу, као извору живота. Реалност слободне заједнице Бога и човека је управо Црква.

Човек је створен, како нам казује Свето Писмо, као икона Божија, односно, по образу и подобију Божијем. Образу: по боголикости и слободи коју носи у себи као личност, и подобију – ономе што је требало да постане.

Да Адам није пао, он би постао Христос, односно у њему би дошло до сједињења између створеног и нествореног.

Како је описано у Библији, кроз једну поетско символичну причу, Адам је на Божији призив, Богу одговорио са – не. Он одбија да постоји кроз заједницу са Богом, и уместо да целу Творевину усмери ка Творцу, Адам је усмерава ка самоме себи, будући да је и сам смртан, пошто је створен и има почетак и први човек је имао крај, Адам целокупну Творевину повлачи са собом у смрт.

Смрт од потенцијалне опасности за Адама,