Slovo o Lapovu

али и целокупни створени свет одједном постаје реална опасност и несавладива препрека, последњи непријатељ, како је назива апостол Павле.

Адам одбија да живи кроз заједницу са Богом и покушава магијски уз помоћ творевине – плода са дрвета познања добра и зла, да себе учини вечним. Опет, будући да је и сама творевина смртна, смрт улази у свет и човека.

Пошто смо рекли да је обожење односно вечни живот човека и света, циљ због кога је Бог створио свет, Бог овим Адамовим одбијањем није одустао од свог плана.

Бог је могао још тада, да силом задржи Адама и Еву у рају, Едемском врту, јер би на концу, то било за њихово добро, међутим Бог није такав Бог. Задржавање Адама против његове воље, па макар то било и у рају, било би тамничење и то би сломило његову вољу, његову личност.

Достојевски је говорио о кристалном дворцу, ако поставите човека у најлепши замак који постоји и онда му кажете да не сме да излази, тај кристални дворац у том тренутку постаје тамница.

Љубав мора бити слободна.

На љубавни позив, позив у заједницу се такође мора одговорити слободно.

Не постоји љубав која је силом наметнута, јер сила нијељубав.

Кад је наступила пуноћа времена, у јеврејском, изабраном народу, рађа се девојка која на овакав Божији егзистенцијални призив, исти какав је упућен и Адаму, одговара супротно од Адама, одговара позитивно, са да.

Бог ствара савез, завет са Аврамоом и Његово обећање Аврааму је уствари и корен Цркве. Од Авраама потиче и изабрани, јеврејски народ, кроз кога Бог испуњава обећање да ће се родити Месија, онај који ће спасити свет одсмрти.

Бог се све време стара о изабраном народу, шаљући му пророке, на крају и Светог Јована Крститеља, који је својом руком најпре указао на онога коме је пророковао и који је својом руком крштава Месију, онога кога су Јевреји чекали.

Тако, старање Бога о јеврејском народу врхуни у рођењу Дјеве, Марије Богородице. Њој се јавља Архистратиг Гаврило и најављује јој да ће она бити та која ће родити Сина Божијег. На њено питање како је то

могуће кад она не зна за мужа, анђео одговара речима: Сила свевишњега осениће те и то што ћеш родити биће свето. Дјева Марија одговара: Ево слушкиње Твоје, нека буде по вољи Твојој...

Овим афирмативним одговором Марије Богородице, њеним слободним пристанком, читава природа улази слободно у Заједницу са Богом. Тако и сам интегритет човека бива очуван.

И кроз једну, готово девојчицу, бива спасен целокупни људски род.

Као што смо Адамовим падом сви повучени у смрт, тако нам је кроз Богородицу и њеног сина Исуса Христа дат живот вечни.

Дакле створено и нестворено, сједињују се у слободну заједницу, слободним пристанком Дјеве Богородице, али по Божијој вољи, Божијом иницијативом.

Нама људима је немогуће да сами својим силама превазиђемо смрт, као што смо видели на примеру Адама. Другим речима било је немогуће да се човек подигне до Бога, да превазиђе и прескочи оно што философи називају «онтолошки јаз». Бог силази у свет, међу људе, постаје један од нас, како каже јеванђелист Јован, видесмо Логоса Божијег као једног од нас.

У једној Личности Исуса Христа, Сина Божијег, Онога који постоји одувек као нестворени Син Бога Оца, сједињена су целокупна створена природа, са нествореном божанском природом.

Рођење Сина Божијег као човека, на натприродан начин, без садејства мужа, обезбедило је да Господ Исус Христос не наследи смртну природу, односно да смрт не буде и његова судбина.

Данас, пред Божићем, пред празником Рођења Сина Божијег, односно сједињења Бога и човека, пред сваким од нас се налази ово вечно питање, питање на које су одговарали и Адам и Дјева Богородица.

Свако од нас појединачно има призив Божији.

Бог као вољени родитељ, вољени отац, позива сваког од нас, свако своје дете, и свако од нас му је драгоцен, јединствен и непоновљив.

Као што и на земљи сваки од нас очева воли свако своје дете, и добро и мање добро, и мирно и непослушно, и оно које се противи оцу и оно које остаје уз њега, такои