Slovo o Lapovu
Данијела Вулићевић
М МЕМОКТАМ
Топлица Бранковић, члан Књижевног клуба „Милорад Бранковић", преминуо јеб. јануара 2024, након тешке болести. Сахрањен је 10. јануара 2024. на доњокрајнском гробљу у Лапову.
Свима нама драги Толе је рођен 17.7. 1959. у Лапову, у тадашњем породилишту у улици Краља Петра 1 (Маршала Тита). Од тад је живео и радио у Лапову.
Истицао је да од рођења живи на површини од пола квадратног километра. За себе је говорио да је кафански филозоф и варошки калдрмаш.
Од малена се бавио културом. Постоји анегдота да је први пут изашао пред публику кад је имао четири године. Спавао је иза кулиса у фотељи, док му је мајка била на сцени. Када се пробудио и чуо мајчин глас, изашао је на светла позорнице, у сред представе. У представи нема ни помена о четворогодишњем детету. Импровизација глумаца је била легендарна.
Поред глуме, бавио се фолклором, основној школи, мање успешно. Касније,
~ ~
тинејџерским годинама, почела је да га за-
ЗЕ МИРЕ
| —
==
Х а – ==
5 лит
ПИ,
Фото: Архива Библиотеке
10
нима музика, па је са друговима из школе
основао групу «ТНТ". Група је постојала неколико година. 1981. је формирао групу
«Аргумент. Ова група је постојала до 1983. када је „окачио палице о клин".
Све време се бавио глумом у Културноуметничком друштву „Лапово". Глумио је у више представа. 1996. оснива се „Театар 96". 2019. је играо у представи „Сироти хрчки" и освајио награду за мушку улогу на Фестивалу Штап и канап" у Великом Градишту.
Био је дугогодишњи члан Књижевног клуба „Милорад Бранковић". За себе је говорио да је извођач радова. Трудио се да помогне песницима у представљању стваралаштва. Када би га гостујући писци ангажовали за промоцију, волео је да нагласи, да је ауторово шта, а његово како. Радио је и на припреми за штампу неколико књига.
Као члан Мото клуба „Лапово" био је задужен за односе са јавношћу.
Дејан Петровић, уметнички руководилац КУД „Лапово - Марковац" је рекао о Топлици Бранковићу:
„У песми Меденог месеца 'У Србији варош велика... „а Варош, мали свет, универзум, са својим догађајима, измишљеним и неизмишљеним. Са непровереном, али уверљивом, садашношћу и прошлошћу. Временом, мереним несталним мерама, час годинама, час минутима. Па вас збуни што не можете да појмите дали је неко оставио траг на улицама Лапова (а које воде и на крај света) журећи или спорим, често понављаним, ходом. Ходом, који сваким кораком у асфалт урезује сећање, осматрање, поруку.
А тако је ходао Топлица Бранковић, глумац, казивач, боем, свеприсутни 'сваштар'. Није хтео да улицама одшета на крај света. Одлучио је да 'задржи' овај, њему богомдани свет, да му, у сваки ћошак, угура своје време и тако постане и сам неизбрисив део тог света (или и сам свет).
А, можда је био само лењ. Јер то што је саградио овде, тврдоглав и сујетан 'у разумној мери, сигурно је могао да уради и на неком 'елитнијем месту.